Jedina želja da Sofija ozdravi
Nakon desetočasovne operacije, Sofija je priključena na aparat za disanje, mnoštvo drenova postavljeno je u njeno majušno telo koje nadziru medicinski aparati i najstručnije bolničko osoblje.
Sofija ne sme da ima povišenu temperaturu, a bila je malo viša. To je sada sređeno. Sofiji su za analizu vadili krv, proveravajući eventualno prisustvo, ne daj Bože, neke bakterije. U redu je i to.
Nezamislivo je i neobjašnjivo šta su do sada radili lekari pokušavajući na sve načine da zatvore rupe u jednjaku i dušniku kako bi bebica, a potom i preslatka devojčica Sofija mogla da pije i prima hranu, a da ni trunčica ne ode u pluća. Za to su do sada služile kanile i gastrostome.
Na žalost, dosadašnje intervencije nisu uspevale, rupe bi se ponovo otvarale. Poslednja, deseta operacija, za koju je kao lepak korišćena plućna maramica, za sve je velika nada.
Pretpostavlja se da će endoskopija koja će se obaviti 20-30 dana nakon operacije dati pozitivne odgovore. Za sada postoperativni tok teče prema planu. Sofija je u bolnici na listi prioriteta pod stalnim nadzorom konzilijum lekara i mora se istaći da je u najboljim rukama.
Trebaće pomoć opet
Bojana je preko gospođe Planki Bondulić poručila da nema potrebe da se svakodnevno kroz medije provlači njihova sudbinska priča.
- Čekamo razvoj događaja. Svi verujemo u najbolje, da su se te rupe konačno zalepile, a ja u sebi stalno ponavljam da jesu. Ali onda je pred našom Sokom za šest meseci nova operacija. Iskreno, za to će nam trebati pomoć svih dobrih ljudi, tada ćemo opet svi biti zajedno - poručila je Bojana.
Zajedno smo i sada sa Nikolićima. U tako teškoj zbilji, ne može se a ne misliti na njih, i onako telepatski, virtuelno, molitveno, navijački im šaljemo snagu i veru u ozdravljenje njihovog, na žalost, i previše namučenog deteta.
S kakvom odlučnošću, a nesvesno, malecka Sofija prolazi kroz gladijatorsku borbu za život, a isto je i s njenim roditeljima Bojanom i Dejanom, totalno izmorenim, iscrpljenim, bez sna ili samo sa "snom na kašičicu". Ljubav je njihova pokretačka i sva druga snaga. Stoga je i privrženost Nikolića ovom nejakom deteščetu jedino objašnjiva rečju roditelj.
Jer samo majka i otac mogu ući u ravnopravnu borbu za život svog naslednika, pa je razumljivo i Bojanino teško priznanje: "Ako se mojoj Soki nešto desi, za mene više nema života."
Nema bolnijeg puta od ovog kojim hode Nikolići. Izdržavaju oni, istrajavaju. Reči im nisu potrebne, već samo totalna predaje sebe u biće svog čeda.
