Ginis za svu decu sveta

V. Sekulić

Goran Nikolić: Ostvario svoj san

Upravnik Sportsko-rehabilitacionog centra Iskra iz Kragujevca, 40-godišnji Goran Nikolić nedavno je okončao poduhvat za Ginisa. Iako slabovid, za 55 dana je prošao 55 gradova. Svaka ruta je iznosila koliko i trasa pravog maratona, 42,2 kilometra, a put započet u Kragujevcu 3. septembra, završen je 27. oktobra u Budvi, pošto je na toj trasi dugoj 2.300 kilometara prošao kroz tri zemlje: Srbiju, BiH i Crnu Goru.

Pomoć rotarijanaca

- Bilo je naporno, ali srećan sam. Ne samo zato što ću se upisati u Ginisovu knjigu rekorda, jer da mi je to bio cilj verovatno ne bih imao dovoljno snage da ga ispunim. Uspeo sam zato što sam želeo da javnost čuje da i osobe sa invaliditetom mogu da se bave sportom i to vrhunskim, a ako već to mogu onda mogu i da rade i doprinose zajednici - priča Nikolić koji još zvanično nema u rukama diplomu da je maratonac koji je uspeo da pređe najviše gradova po jednom danu.

Jači od bure

Goran Nikolić kaže da je u dva meseca trčanja imao prilike da upozna mnoge ljude dobre volje koji znaju da cene njegovu zamisao.
- Među najdirljivijim susretima pamtim onaj koji su mi invalidi organizovali u Mostaru. Ali, takvih scena je bilo tokom celog puta. Iskreno, meni je bilo najteže na poslednjoj deonici, od Bara do Budve. Počela je jaka bura i bilo je pitanje kako ćemo proći. Međutim, uspeo sam - veli ponosno naš sagovornik.

Ginisovim sudijama će biti potrebno nekoliko meseci kako bi proverili ovaj nesvakidašnji rekord. Moraju da pregledaju sve video i foto zapise sa puta, iščitaju podatke sa specijalnog "GPS sata" koji je morao sve vreme da nosi. Ali, bez obzira na to, on kaže da je ispunio glavni cilj.

- U Ginisovu knjigu rekorda se upisuju raznorazni čudaci, pa čak i kada je reč o maratonima, verovali ili ne, 50-ak je različitih rekorda, ali meni je ideja bila da trčim sportski maraton kako bih i Srbiji i svetu na najbolji način predstavio ljude sa invaliditetom, a zatim i Centar Iskra koji bi trebalo da postane regionalno sedište za trening upravo te kategorije ljudi. Uveren sam da sam u tome uspeo, jer celom trasom tog mog puta su me sačekivali i hrabrili ne samo "zdravi", već i ljudi sa raznim oblicima invaliditeta. Vest da trčim i da sam u tome odlučan veoma brzo se proširila društvenim mrežama, pa su me dočekivali i ispraćali u svaki grad, a neretko i trčali sa mnom da bi mi olakšali - priča Nikolić.

Otac živi u Kanadi

Kao i mnoge porodice čiji su mališani rođeni sa nekim nedostatkom ili se on pojavi u ranoj mladosti, i Goranovi roditelji su 1973. godine spas pokušali da pronađu u Kanadi i njihovim stručnjacima.
- Tamo smo proveli oko tri meseca, a mene su pregledali njihovi najbolji očni lekari. Međutim, ustanovili su da nema pomoći. Majka je tada odlučila da se vratimo, ali otac Borislav je ovu zemlju prepoznao kao obećanu za svoj posao električara. Razveli su se, a majka, mlađa sestra i ja smo se vratili. Ipak, otac nas nikada nije zaboravio i uvek je pomagao. Bio je u Srbiji kada sam počeo maraton, a onda je, kako bi me iznenadio, odlazio u neke gradove da bi me sačekao i pružio podršku da istrajem - priča Goran Nikolić.

Objašnjava da je prvobitno, u nedostatku novca, a kako bi izreklamirao centar Iskra, trebalo da trči 55 dana po Šumaricama - svaki dan jedan maraton.

- Onda je neko od drugara izračunao da je to slična udaljenost kao od Kragujevca do Osla, pa što se ne bismo obratili Kraljevini Norveškoj, poznatoj po svom humanitarnom radu i pritom bismo na tom putu uključili i našu dijasporu. Naravno, ambasada Norveške u Beogradu je odmah prihvatila ovu ideju, ali su sve fondove za ovu godinu preusmerili na pomoć izbeglicama iz Sirije. Na sreću, za ovu ideju su čuli rotarijanci, predstavnici Rotari
klubovi Distrikta 2483 - organizacije koja je jedan od osnivača UN i pomogli nam kako u novcu, tako i logistici - naglašava Nikolić.

Šansa za podvig

Mada od države nije dobio ni dinara, Nikolić je prezadovoljan zato što su i opština i Ministarstvo za sport i omladinu i Ministarstvo spoljnih poslova projekat pomogli posebnim pismima institucionalne podrške, kojima su podržali akciju.
- Najznačajnije je što su prepoznali cilj. Planiram da uskoro pošaljem detaljan izveštaj Ministarstvu sporta i verujem da će uslediti i konkretna saradnja. Međutim, mnogo više očekujem od naših privatnika, kako u zemlji tako i inostranstvu, koji svojim prilozima mogu značajno da pomognu u kupovini adekvatne sportske opreme. Paraolimpijske igre su pokazale da su osobe sa invaliditetom sposobne i za bolje rezultate od onih koje postižu zdravi, samo ako im se pruže odgovarajući uslovi za treniranje - kaže Nikolić.

Ponosno nas vodi kroz mesto u kojem je od skora i tako nešto moguće u regionu - za sada jedini sportsko-rekreativni centar za osobe s invaliditetom na Balkanu - dar Delta holdinga.
- Za srpske prilike će zvučati neverovatno, ali od ideje do realizacije i otvaranja zgrade prošlo je tek pet-šest meseci, pa smo se uselili krajem juna ove godine. Bili smo skromni i tražili prostor od svega šezdesetak kvadrata, a na kraju smo dobili zdanje od nekoliko hiljada kvadrata kojim bi se ponosile i mnogo bogatije zemlje - priča naš sagovornik.

Ima sina apsolventa

Goran Nikolić živi u Kragujevcu, ali je iz Aranđelovca. Rođen je s očnom manom. Ipak, sve do šestog razreda osnovne škole je mogao da pohađa redovnu školu.
- Kao dete sam uspevao da budem ravnopravan u igri, ali kako je prolazilo vreme tako su moji drugovi počeli da se upisuju na fudbal i košarku, a ja nisam mogao da dobijem lekarsko uverenje za bilo koji sport. Pritom, već od šestog osnovne gradivo je postalo obimnije, moralo je više da se čita, da se prepisuje sa table i Specijalna škola bila je jedina adresa da nastavim sa obrazovanjem. Tamo sam, 1985. godine završio i srednju školu, ali i upoznao se sa suprugom, koja je takođe slabovida. Iz tog braka imamo sina koji sada ima 27 godina i apsolvent je na Ekonomskom fakultetu.

I zaista, u ovom centru je sve na jednom mestu: od soba, trpezarija, sala za vežbanje, medicinskih pomagala, teretane, atletske staze... Najvažnije je to da je svaka sitnica napravljena tako da bi koristila osobi s invaliditetom.

Samo je nebo granica

Goran je, pre nego što je postavljen za upravnika Iskre, 28 godina radio na poslovima telefoniste i operatera razglasnih uređaja u Ustanovi socijalne zaštite u Kragujevcu. Tako je i počeo rekreativno da trči.
- Malo-pomalo, počeo sam da savlađujem sve veće razdaljine i mada se nikada nisam profesionalno bavio maratonom, postao sam maratonac - rekreativac. Nažalost, mnogo dece u Srbiji i regionu koja imaju neki invaliditet i ne zna da je moguće da se bave sportom. Pritom, njihov hendikep je po pravilu uzrok trzavica u porodici koje po pravilu završavaju razvodom. Kada smo dobili prvi tandem bicikl na Balkanu, obratio mi se prijatelj kome se najbolji drug odao alkoholizmu i napustio porodicu kada je shvatio da je njegov sin urođeno slep. Nažalost, puno je slučajeva cepanja porodica zbog ovakvih problema. A, kada mladu osobu sa invaliditetom usmerite u pravom smeru, tada je "samo nebo granica". Nažalost, u celom regionu ne postoji institucionalna podrška da bi se bavili nekim sportom - ističe Nikolić.

- Sa poslednje paraolimpijade naša reprezentacija se vratila sa puno medalja, ali nikome nije zapalo za oko da mi već decenijama unazad nemamo timove za kolektivne sportove: košarka, fudbal, odbojka. Uz ovakav Centar ni taj cilj više nije daleko. Istovremeno, a mnogo bitnije je što će roditelji iz Srbije, ali i regiona sada imati mogućnost da dovedu svoju decu i testiraju ih, pa ko zna, možda ćemo uskoro imati novog paraolimpijskog prvaka, a da ni on ni njegovi nisu znali da je rođen baš za takav podvig - veli ponosno Nikolić.

Zlatnik od gradonačelnika

Gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić sa saradnicima organizovao je 1. novembra prijem za paraolimpijca Gorana Nikolića i njegov tim.

Zahvaljujući se na svojevrsnoj promociji Kragujevca, gradonačelnik je istakao da je poruka koju je Goran poslao mnogo dublja nego sam poduhvat koji je učinio.
- Goran je svima poslao poruku da se zapitamo šta je granica onoga što možemo da učinimo i gde mi to sebe kočimo? Ako čovek koji ima fizički nedostatak može da obori sve rekorde koje su bez nedostataka postavljali sportisti u prošlosti, onda je jasno da samo u našim glavama postoji ta granica - kazao je Nikolić i dodao da ono što smo fizički sposobni da učinimo može biti ili nadograđeno ili oštećeno snagom naše volje, odnosno slabošću koju imamo u sebi. - Goran je snagom svoje volje uspeo da postigne ovakav uspeh, a to znači da svi mi možemo mnogo više samo ako budemo spremni da prihvatimo izazove koji su pred nama.

Članica Gradskog veća za socijalnu i zdravstvenu zaštitu Gordana Damnjanović istakla je da se Goran Nikolić "zlatnim slovima upisao kao borac za humanost i ljudsko dostojanstvo".

Na ovom podvigu se zahvalio i Nikola Urošević, pomoćnik gradonačelnika za unapređenje i razvoj sporta, koji je naglasio da je Goran uvek imao podršku u gradu Kragujevcu, koji zna da ceni sve što radi za osobe sa invaliditetom i promociju grada kroz tandem biciklistički maraton Kragujevac - Mostar. U znak sećanja na ovaj jedinstveni poduhvat, gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić uručio je Goranu Nikoliću zlatnik sa likom Svetog Đorđa.