Godišnjica masakra u Francuskoj (4): Plašim se i vatrometa

- Stalno bolovi. Teško je kad neprekidno traje, evo, celu godinu. Kako meni, tako i mom suprugu Portugalcu Paolu Lopezu. Pluća mu loša, teško diše, malo-malo, pa u bolnicu - prijavljuje Tina.
Te vražje gelere, koji su se ubilački raspršili te noći džihadskog užasa, u pariskom predgrađu Sen Deni, ispred Mekdonaldsa i samo koji korak dalje od Stad d Fransa, još ništa ne može da odagna.
- Imam psorijazu, pa stalno mislim da me od toga noga i zglob bole, dok konačno, nakon brojnih pregleda nisu ustanovili da je zaostao geler između butine i kolena. Za vikend su me pustili kući, evo, opet sam se vratila u bolnički krevet, čekam da me obaveste o terminu operacije - izmučena bolovima i neizvesnošću saopštava Tina.
Okreni levo, okreni desno, gore, dole, noć i dan, u mislima stalno prasak, stravična eksplozija, otkidaju se delovi ljudskog tela, otkinuta glava leti i pada kao lopta, krv, krv, jauci, vriska...
- Od tada živim u strahu. Bojim se svakog pucnja, petarde, vatrometa. Pod stalnim sam stresom. Padnem, pa se penjem, borim se. Ne ide. A bolovi svaki dan.
Nabraja Tina:
- Lakat i palac leve ruke paralizovani. Skinuli mi parče pluća, u plućima rupa.
Potom komentar obojen čemerom:
- Na koga će nesreća nego na bedu!
Težak je Tinin život. Ne radi. Od čega da živi?
- Dobili smo iz nekog Fonda odštetu u visini 20.000 evra. To trošimo. Ali, dug je život pred nama.

Pa dodaje još jednu čašu pelina:
- Pomoć od države? Pitajte sve žrtve atentata. Svi smo u istom jadu. Dobili smo jednu sumu, ništa više na vidiku. Imam malo dete, sa paralizovanom rukom ne mogu da ga okupam, neće ni da mi pošalju nekoga ko bi mi u tome pomogao. Rođena sam u Francuskoj, imam francusko državljanstvo, dakle, ne vode me kao strankinju, isto je i sa ostalim žrtvama. Sa mnom su radili nekoliko reportaža za francusku TV. Svi protestujemo. Očekujemo neku stalnu pomoć. Ni obećani stan nisam dobila, živim kod brata u Sarselu. Država nas ne razume, mi se borimo i ne vidimo svetlo na putu...

Ima kod Tine i lepših priča

- Desetog oktobra sam proslavila 36. rođendan. Ništa lepše od trenutaka kad smo zajedno.
Pa procvrkuta:
- Biću baka! Udala se moja najstarija ćerka Julijana (20), peti mesec je trudnoće. Sa mužem Aminom živi pored Meca. Kuću su kupili. Dobar mi je brak sa Paolom. Valentini je 14 godina, a Anđelini 13 meseci. Eno, došla Julijana da čuva sestricu dok sam ja u bolnici.

KRAJ