Beograd, prestonica balkanskog podzemlja (4): Čitulju mu poslao i Eskobar
U Beograd s ratišta dolazi velika količina oružja, a sa njim i iskusni "ratnici". Stari kodeks kriminalaca, poštovanje i način međusobnog ponašanja, ubrzo nestaju. Zamenjuju ih nemilosrdne ubice, koje su htele sve, bez obzira na žrtve.
Radojica Nikčević, direktor Stambene zadruge Šumadija i osnivač Radio Pingvina, ubijen je 7. oktobra 1993. godine u Ulici Vase Pelagića u Beogradu. Za ovog biznismena se govorilo da je imao bliske veze sa Službom državne bezbednosti, ali i sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, komandantom paravojne formacije Tigrovi. Pošto je ubijen ispred svoje kancelarije na Dedinju, Nikčevićeve poslove je preuzeo Arkanov kum Đovani di Stefano.
Metak u potiljak
Kobnog dana Nikčević je izašao iz službenog mercedesa i krenuo ka ulazu u Šumadiju. U susret su mu išla dva čoveka u radnim kombinezonima. Ništa ne sluteći, biznismen se mimoišao s njima, a kad im je okrenuo leđa, jedan mu je u potiljak ispalio dva metka iz pištolja. Počinioci su potom odšetali do parkiranog juga i odvezli se, izjavili su izvori iz istrage.
Ubistvo Nikčevića bilo je prvo u nizu nerasvetljenih ubistava poslovnih ljudi bliskih režimu Slobodana Miloševića. Nikčević je bio pripadnik novobogataške klase ratnih profitera, koji su uz pomoć jakih političkih veza zarađivali veliki novac.
Beograd, prestonica balkanskog podzemlja:
Tvrdio je da je "težak" 50 miliona maraka, a svoje bogatstvo isticao je nošenjem dijamantskog prstena i roleks sata. On je 1992. u Beograd doveo Đovanija di Stefana, "biznismena" koji se predstavljao kao vlasnik filmske i avio-kompanije i bioskopa u Kolumbiji.
Pričalo se da je Nikčević preko njega kontrolisao tržište droge, pa su januara 1993. išli u Bogotu da bi se povezali s Pablom Eskobarom, vođom medeljinskog kartela. Ove priče je podgrejalo objavljivanje Nikčevićeve čitulje u beogradskim novinama s potpisom - Eskobar. U vreme ubistva Nikčević je bio jedan od najcenjenijih kriminalaca-biznismena u Beogradu. Bio je i dobro povezan sa svemoćnim voždovačkim klanom.
Ubrzo se pokazalo da ni voždovački klan nije nedodirljiv. Osam godina pošto je ubio Ljubu Zemunca u Frankfurtu, smaknut je njihov vođa, Goran Vuković Majmun.
Preživeo pet atentata
Vuković je rođen 1959. godine. U istoriju srpskog podzemlja upisao se 1986. godine kad je u Frankfurtu ubio Ljubu Zemunca. Posle pet godina robije u Nemačkoj, 1991. vratio se u Beograd.
Naredne tri godine vodio je vrlo buran život. Nametnuo se kao vođa voždovačkog klana, grupe jedva punoletnih mladića iz ovog dela Beograda koji su bili fascinirani njegovom biografijom. Preživeo je pet atentata. Prvo je na njega iz automobila pucano iz ručnog bacača zolje. Projektil je prošao između sedišta i kroz njegove noge. Zatim mu je pod automobil, a tada je vozio upadljivi BMNj, podmetnut eksploziv, ali nije aktiviran, najverovatnije zato što mu je suvozač u tom trenutku bio sin jednog generala. Treći put su ga napadači iz mraka zasuli rafalima. I tri nedelje kasnije napadnut je na isti način, ali se spasao skokom u zaklon.
Kasno uveče, 12. decembra 1994. godine, Vuković je sa dvojicom prijatelja prišao svom automobilu, parkiranom kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Čim je seo za volan, napadači su ih zasuli paljbom, a zatim pobegli. Jedan Vukovićev prijatelj ostao je nepovređen, a drugi je izdahnuo u bolnici. Goran Vuković je usmrćen na mestu. Očevici kažu da je, po navici, pre ulaska u automobil proverio da li mu je pod vozilo podmetnut eksploziv. Tako je završi jedan od najomraženijih članova srpskog podzemlju, ali i vođa moćnog klana.
Vukovićev ubica nikad nije otkriven.
Policija na nišanu nove mafije
Likvidacija Dragana Radišića, 34-godišnjeg inspektora Odeljenja za krvne i seksualne delikte beogradske policije najavila je nova, još okrutnija vremena. Prvi put se dogodilo da jedan policajac ubijen na pravi mafijaški način u prestonici Srbije. Radišić je presretnut 1. februara 1996. godine, u ulazu zgrade u kojoj je živeo, u Ulici Marijane Gregoran 49, na beogradskoj Karaburmi. Iz neposredne blizine u inspektora je sasuto 18 hitaca, najverovatnije iz škorpiona, i najviše u glavu. Radišićevo telo u lokvi krvi pronašla je njegova supruga, koja se bila zabrinula što se ne vraća iz radnje. Policija je danonoćno radila kako bi došla do počinioca. Kasnije su ubijeni i drugi policijski funkcioneri, ali smrt Dragana Radišića je u to vreme bila najveća misterija jer se on, osim svog posla, nije bavio dodatnim biznisom, niti mutnim radnjama.
Dve decenije kasnije, policija je na putu da ipak reši ubistvo svog kolege. Kako navode mediji, na osnovu otiska prsta sa mesta zločina identifikovan je jedan Albanac kao direktni izvršilac zločina. Danas se, navodno, krije na Bliskom istoku, a sredinom 90-ih imao je grupu dilera deviza na beogradskim ulicama. Veruje se da ga je angažovao jedan od većih kriminalaca kome je Radišić bio za petama zbog ubistava. Pretpostavlja se da se posle ubistva sklonio na Kosovo. Nekoliko dana pre ubistva inspektora Radišića, u Ulici Marijane Gregoran, pojavio se novi ulični prodavac cigareta. Njega su svedoci opisali kao punijeg mladića koji je stalno nosio vunenu kapu navučenu na oči. Posle likvidacije policajca, prodavac je nestao.