U gostima kod Homeinija (4): Imam izabrao Carstvo nebesko
Ruholah Musavi Homeini (17. maj 1900 - 3. jun 1989) bio je iranski političar i duhovni vođa, od islamske revolucije 1979. do svoje smrti. Žestoko se borio protiv agrarnih reformi i zapadnjačkog vladanja Muhameda Reze Pahlavija, a kada je šah napustio Iran, trijumfalno se vratio, praćen ovacijama. Teška srca je prihvatio primirje kojim je 1988. okončan iračko-iranski rat.
Imamologija je u šiizmu postulat proročke teozofije. I sve se u epohi Velikog odsustva završava, napokon, u pitanju: ko je sada, umesto proroka Muhameda "Čuvar Knjige", i u odgovoru: imam Homeini, sve dok ga Bog ne uzme u svoje skute.
Nastavak istorije
Moj sagovornik u ovoj teheranskoj noći, šejk Isfahani, derviški se trudi da zoru ne dočekam sa zabludom koju mnogi namernici u šiitsku misao iznose zbog površnog razumevanja spiritualne biti šiizma. Pa kako to da su Šiiti, posle toliko vekova njihovog specifičnog, spiritualnog i "pravovernog" tumačenja Muhamedove Knjige, ostali u znatnoj islamskoj manjini?
- Zato što (većinski) sunizam sledi pučku, lako razumljivu kulturu egzegeze, za koju, pak, ne treba viši naučni i spiritualni uspon ličnosti. Mi smo baštinici i nosioci kvaliteta, dakle suštine koranske poruke. Hoće šejk Isfahani da mi kaže kako šiitski postupak tumači slojevitost Korana u obe njene dimenzije, sa akcentom na njenu ezoteriju, dok sunitska braća, umesto na unutrašnjoj duhovnosti, istrajavaju na disciplini praktičnih naloga Korana.
U sublimiranom smislu, reč je o nastavku islamske istorije, od kako je arhanđel Džibril (Gavrilo) u planini Hira iznad Meke, spustio kuransku, božju reč Muhamedu. Šiizam, naprosto, znači čuvanje kuranske ezoterije od banalizacije ili, tačnije, socijalizacije Objave; čuvanje Knjige od njene redukcije na literalističko tumačenje njenih sura i ajeta.
Ceo ovaj monumentalni poduhvat može da vodi samo Perfektni čovek u zajednici perfektnih ljudi, kakvu projektuje ideal šiizma. Da bi se stiglo do Grada Svetlosti, do ideala šiitske države, polazište je Perfektni čovek koji će u Gradu Svetlosti da vodi zajednicu perfektnih ljudi. Ko je taj čovek u odsustvu perfektnih ljudi? - Homeini, još jednom.
U gostima kod Homeinija:
Preda mnom, u Džamranu, taj je Čovek - ni Bog, ni svetac, ni halifa, nego nešto ispod toga, između toga i pored toga. I evo, tu, kod njega u Džamarnu, u biblioteci kod ovog Isfahanija i na frontu u Kuzistanu, gde ono derište puca kalašnjikovim na helikopter dok mu rafal preseca telo napola i dok izaziva smrt i uživa u smrti - marg, sve se to zbraja u nešto što me imbecilnom upornošću prati, zdvojnog i fasciniranog, istovremeno.
Dva i po sata, od Teherana do Koma, svetog mesta iranskog šiizma, vernik iz Malezije pored mene ubija me u pojam. Dozlaboga monotono, cela dva i po sata, nariče bez prekida: "Svaki dan je Ašura, sva je zemlja Kerbela." Uzalud bih da mu presečem traku, da nametnem bilo kakav razgovor, o bilo čemu - čovek ne pometa, ljulja se napred-nazad u neprekidnom ritmu i nariče o crnoj "Desetodnevnici" (Ašura), o tragediji u Kerbeli gde je unuk halife Alija, Imam Husein, četvrti u liniji šiitskog Imamata, skončao u još jednoj tragici šiizma.
Tragedija "otpadnika"
A u Komu, u džamiji pored verskog univerziteta Fajzija, odakle je izašao iz boce duh Homeinijeve revolucije, nalazi se grob Masume, sestre osmog šiitskog imama, Reze (Ali Ben Musa). Tu treba stati pa čekati da bi se dlanom dohvatila pozlaćena ograda groba dok se dobro, jedan po jedan, gorko ne isplaču nesretnici od kojih neki tu nariču i po nekoliko puta dnevno. Dvostruka tragika: dupla bol za bezgrešnom Masumom i plač za njenim bratom, velikim Imamom i (opet) velikomučenikom Rezom, otrovanim (opet) sunitskom rukom halife, Memuna.
Prekosutra, na grobu samog imama Reze u Mešhedu, hiljadu kilometara odavde, prepoznajem, preneražen, nekoliko ožalošćenih prilika iz Koma, sa groba Masume, u slici koja još malo razmiče senku i baca još malo svetla na smrt pasdarana u Kuzistanskom rovu, na enigmu šiitske duše i dubinu njene tragike. - Svaki dan je Ašura, sva je zemlja Kerbela...
A, u Kerbeli, 680. godine, vođa šiita, imam Husein, okuplja oko sebe preostalu šaku svojih boraca. Osma je noć kako se oko njega i nešto njegovih ljudi steže obruč od 30.000 sunitskih ratnika koje je halifa, Jazid, poslao iz Damaska da se ne vrate bez Huseinove otpadničke glave. U mraku devete noći Imam objavljuje saborcima kako u zoru kreće jedinim pravovernim putem - u Carstvo nebesko, putem mučeničke smrti.