Bomba na firmu, pa nazad u tuđinu
Birokratija, javašluk, mutni poslovi i bezakonje, koji izgleda da caruju kad su u pitanju investicije iz rasejanja, doprineli su da se mnogi naši ljudi pokaju zbog odluke da se vrate u Srbiju.
Među njima su i Radomir i Radica Milojević koji su ogorčeni što u zemlji u kojoj su rođeni nemaju osnovna prava, dok su u Beču bili poštovani kao Austrijanci.
- Naša porodica u Srbiju je uložila sve što je u Austriji zaradila za preko 100 godina rada, što je skoro četiri miliona maraka, a naša zemlja nam ništa nije vratila. Među prvima smo uvek izmirivali sve dažbine, najveći smo proizvođači mesa u opštini Paraćin, a izgubili smo osnovno ljudsko pravo - pravo na zaštitu svojine. Ako se ovako nastavi, kupiću dva džaka dinamita, srušiću sve što smo napravili i otići iz Srbije. Ne želim da postoji nikakav trag da sam ovde ikad boravio - počinje svoju priču Radomir Milojević iz Potočca kod Paraćina.
Deca se vratila u Beč
Radomir i Radica srećni su što su se deca prošle godine vratila u Beč. Vesna je u Beogradu završila Medicinski fakultet, nostrifikovala diplomu i zaposlila se u bolnici, a Marko je tamo nastavio treću godinu Filološkog fakulteta i zaposlio se kao promoter za "Simens". Radomir se jedino boji da ne ponove njegovu grešku i savetuje ih da je bolje da ulažu čak i u Bugarsku i Rumuniju nego u Srbiju. |
On kaže da su u okolinu Beča najpre, 1971. godine, otišli njegova majka Milica i otac Tomislav. Majka je radila u vinariji, a otac je bio vozač. Radomira je čuvala sada pokojna baka Magdalena. Kada se oženio Radicom, želeo je da otpočnu svoj biznis u Srbiji.
- Tada sam se prvi put razočarao jer su mi tražili da "ispod stola" platim da bih dobio dozvole za gradnju ili da dam 150.000 ondašnjih nemačkih maraka kako bih sebi i ženi obezbedio radno mesto. Nisam to hteo i otišli smo u Beč 1986. godine. U koncernu "Bila" radio sam kao vozač, a supruga u firmi za proizvodnji kesa i folija. Devetogodišnju ćerku Vesnu i sedmogodišnjeg sina Marka poslao sam u zavičaj 1995. godine jer sam želeo da odrastu kao Srbi. Ja sam odrastao bez roditelja, oni takođe - nastavlja Radomir u ispovesti za "Vesti".
Pošto je sanjao da se vrati u Srbiju, on je već naredne godine kupio lokal u Tržnom centru "Kocka" u Paraćinu za 60.000 ondašnjih nemačkih maraka.
- Tada izvođač radova odlazi u stečaj i ne uspeva da završi započeti objekat, a pre dve godine opština odlučuje da ga sruši. Drugi investitor na istom mestu napravio je nov objekat, a mi, koji smo pošteno platili te lokale, ostali smo bez ičega. Onda smo podneli tužbe, ali taj spor još nije završen u Trgovinskom sudu u Kragujevcu. Znači, mi nemamo osnovno ljudsko pravo - pravo na zaštitu sopstvene imovine. O kojoj demokratiji se priča u ovoj državi? - pita se Radomir.
Ali, ni tu nije kraj njegovim razočaranjima. Kada je 1995. godine napravio farmu za tov piladi površine 2.000 kvadrata zarađivao je solidno. Međutim, od kada država uvozi piletinu, on posluje s gubitkom.
- Bavim se uslužnim tovom i uzgajam po 25.000 komada piladi. Kilogram piletine, bez uginuća piladi i medicinske nege, košta me 85 dinara, a mogu da ga prodam za 65 do 70 dinara. Toviću još jednu do dve ture piladi i ako i dalje bude ovako, zatvoriću farmu, pa nek se u njoj legu vrapci i divlji golubovi - najavio je Radomir.
On ocenjuje da političari nude "šarenu lažu" i da niko ne razmišlja o stvarnim problemima običnog čoveka. Tako se prevario i kad je poslušao preporuke vlasti za povećanje broja tovljenika. Prošle godine proizveo je 150 tovljenika i nije imao kome da proda. Ni to nije sve. On je proizveo i 10.000 litara vina, koje takođe nema kome da proda.
Ukoliko ni taj posao ne bude donosio prihod, Radomir kaže da će 2,5 hektara vinograda iskrčiti i pretvoriti u livade.
- Ovo je ispiranje mozga. Svi stranci imaju veće prava i privilegije, nego Srbi koji sve zarade na znoj i muku. Ovde smo kao koke nosilje - dobri smo dok nosimo jaja, a kad prestanemo - treba nas zaklati - ogorčeno kaže Radomir.