Karađorđe: Junak preke naravi i velike hrabrosti

Zbor u Orašcu je održan na Sretenje Gospodnje, 15. februara 1804. godine, a Karađorđe je obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Plašili su ga se zbog preke naravi i spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja.

Čuveni vođa Prvog srpskog ustanka protiv Otomanskog carstva, a za mnoge otac moderne Srbije, Karađorđe ili Crni Đorđe, rođen je 14. novembra 1762. godine u Viševcu, na Đurđic. Otac mu se zvao Petar, a majka Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji.

Porodica Petrović bila je siromašna i njegov otac je zbog toga često menjao spahije i mesto boravka. Još od detinjstva, Đorđe je služio kod imućnijih Srba i Turaka, pa se njihova materijalna situacija popravljala.

Jelenom Jovanović se oženio 1786. godine. Neposredno nakon svadbe je izbegao sa porodicom u Srem jer je, navodno, ubio Turčina.

Pred kraj austrijsko-turskog rata (1787), Karađorđe se priključio Austrijancima. Sa činom podoficira je hrabro ratovao, postigao mnoge uspehe, pa je dobio unapređenje i medalju za hrabrost.

Sredinom 1791. Austrija i Turska su zaključile mir, nisu bile više na zaraćenim stranama, a Srbija od toga nije imala nikakve koristi. Karađorđe se odmetnuo u hajduke i predvodio veliku hajdučku družinu.

Krajem 18. i početkom 19. veka, Turci su povećali namete, terorisali srpski narod i gušili svaki pokušaj otpora.

Kad je Karađorđe stao na čelo ustanka, Srbi su konačno uspeli da pruže otpor. Jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika u Prvom srpskom ustanku je bila Bitka na Mišaru.

Srpskom vojskom je komandovao Karađorđe. Prvog avgusta 1806. su krenuli napadi, skoro deset dana je trajao prodor i obračun s Osmanlijama, da bi 9. avgusta srpska vojska sa oko 7.000 pešaka i 2.000 konjanika stigla na brdo Mišar kod Šapca. Ustanici su podigli šanac na zaravni Mišarskog brda, između Save i Jelenačke šume, što je bilo presudno za pobedu. Turci su dvaput su jurišali i dvaput su bili odbijeni. Karađorđe je naredio da na ogradu stanu strelci u dva reda, a iza njih u dva reda boraca koji će zamenjivati prve dok pune puške. U svakom uglu šanca je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi. Kada je turska konjica natrčala na zaravan ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru.

Karađorđe je dao znak srpskoj konjici koju su predvodili pop Luka Lazarević, Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović da krenu u napad. Seljačka konjica na čelu sa protom Matejom je porazila vezirevu zaštitu. Bitka je završena velikom srpskom pobedom, a austrijski posmatrači s druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu.

Karađorđe je nastavio da predvodi Srbe u velikim pobedama. Međutim, posle nekoliko godina borbi protiv Turaka i vladavine u oslobođenoj Srbiji, 1812. godine Karađorđe je morao da se suoči s vestima da su Rusi mirom u Bukureštu odobrili povratak turske vojske u ustaničku Srbiju. Tada dolazi do velike nesloge među srpskim velikašima, a Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i 1813. odlazi u Austriju. Međutim, 1817. pridružio se grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju da bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji. Međutim, Miloš je naredio njegovo ubistvo. Karađorđa je u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane ubio njegov kum Vujica Vulićević.

Ko je bio Karađorđe?

Odgovorili učenici nastavnika Radoslava Anđelkovića iz švajcarskog kantona Tićino