"Vesti" u Berlinu - Bajka srpskog Petra Pana

Na nedavnom nezvaničnom prvenstvu sveta u Kataru, berlinski rukometni klub Fukse ("lisice") izborio je drugu šampionsku titulu na IHF Super Gloubu u Dohi. Savladan je favorizovani Pari Sen Žermen. Duel su obeležili dramatični obrti, a srpski reprezentativac Petar Nenadić je bio najzaslužniji za pobedu kluba iz nemačke prestonice.

Kada je 2014. došao u Berlin, kako sam kaže "na mala vrata", pripisivali su mu egoističan način igre i težak karakter. Samo 14 meseci kasnije postao je zaštitno lice kluba. "Balerman" ili ubojito oružje "lisica" je kreativni plejmejker, siloviti strelac, šaljivdžija uvek spreman da preuzme odgovornost, bez traga samoljublja.

- Uvek sam govorio da je rukomet timski sport i da je svejedno ko da gol. Na terenu moramo da se uzajamno pomažemo - moto je ovog rukometnog virtuoza.

Kao izdanak poznate pribojske rukometne loze, Petar nije imao mnogo dilema šta ga čeka u životu.

- Kod mene je bilo lako da se opredelim, s obzirom na to da su mi otac i stric (Velibor i Marko) bili rukometaši u Zvezdi. Imaju par Olimpijskih igara iza sebe. Isto je i sa majčine strane, samo u košarci. Doduše, ona je rano, kada sam došao na svet, prestala da se bavi sportom. Brat Draško, takođe, igra u Nemačkoj, ali se trenutno oporavlja posle operacije kolena - priča za "Vesti" Petar. 

On dodaje da posebnu zahvalnost duguje roditeljima.

- Zahvalan sam im što sam normalno vaspitan jer, kad sam počeo da treniram rukomet, bio je rat i nemaština. Mogao sam da odem na hiljadu drugih strana, ali sam imao zdravu porodicu.

Pored genetike i kraj u kojem je živeo (beogradsko naselje Braće Jerković) slovi za poznati sportski rasadnik. Razlog više su četvorica najboljih drugara iz zgrade koji su krenuli na rukomet. U Zvezdi ne samo da ga nisu tretirali kao "unapred talentovanog" zbog roditelja, nego je bilo suprotno.

- Kad sam počeo da ulazim u profesionalne vode, otac mi je rekao da za sve moram sam da se izborim. Naravno, imao sam njegovu podršku, ali je on i moj najveći kritičar - kaže Nenadić, kome su domaći novinari dali nadimak Petar Pan.

U Zvezdi je, kako kaže, imao sreću da mu treneri budu čuveni Mihajlo Mikela Obradović, zatim Aca Živković, pa slavni Jovica Cvetković, kojima se i danas bezgranično divi. Onda su došla evropska i svetska kadetska takmičenja, sa 17 ulazak u prvi tim... Tokom 2007, generacija rođena 1986. raštrkala se po Evropi. Petar je otišao u Španiju: kratko Alhesiras BM, pa Barselona.

Sportsko putovanje po Evropi

U to vreme stigla ga je nezgodna povreda kolena. Ni posle oporavka od šest-sedam meseci nije bilo bolje, pošto operacija nije urađena kako treba.

- U Barseloni su me primili bez obzira na povredu. Ali, imao sam klauzulu da ako se do kraja sezone opet povredim, ugovor prestaje. Mesec dana pred kraj prvenstva u Kilu, na polufinalu Lige šampiona, opet sam se povredio i to je označilo kraj. Morao sam ponovo na operaciju kolena, ali sam imao visok status u svetu rukometa i potpisao za PIK Segedin. Čekali su godinu dana da se oporavim.

Druga operacija kod dr Miroslava Milankova u Novom Sadu je srećom prošla kako treba.

- Da nije bilo tako, verovatno bih završio karijeru. Bio sam svestan cele situacije i osam meseci sam po osam sati dnevno vežbao da bih se oporavio. To je bio težak psihički period za mene.

Kada je finansijska kriza počela da potresa klub iz Segedina, pustili su sve igrače, a Petar je dobio ponudu iz zemlje rukometa - Danske.

- Ljudi iz Tvis Holstebra su bili prijatni. Imali smo odlične uslove za trening i produžio sam ugovor na još godinu dana. Hteo sam da im se odužim za to što su učinili za mene. Tada smo napravili stvarno veliki uspeh. Bili smo treći u finalu Kupa i ušli u Evropu.

Usledila je ponuda iz poljskog kluba Visla iz Plocka i danskog trenera, koji je pratio Nenadićeve uspehe.

- Rekao sam sebi: OK, vreme je da se vratim u Ligu šampiona i vidim gde sam trenutno, i pristao sam na ugovor od dve godine. To je bilo lepo iskustvo. Odlična ekipa, puno utakmica, ali smo imali nesreću da smo kasnije dobili trenera Španca, koji nije bio omiljen u svetu rukometa. Zbog njega je 11 igrača otišlo iz kluba po završetku ugovora i pored mnogo ambicija, novca i punih hala.

Petar je čekao pravu ponudu, s obzirom na dve odlične sezone u Plocku. Na kraju je stigao poziv iz Berlina.

- Kada dođeš u Nemačku, nije nimalo lako da se probiješ, s obzirom na to da ovde drže do svojih igrača. Denis Špoljarić je nama Balkancima otvorio vrata u Berlinu - kaže Nenadić.

U početku nije bilo lako u "lisicama", ali mu je dosta pomoglo druženje sa Ikerom Romerom. Zajedno su igrali u Španiji.

- Pričali smo na španskom, uz koji znam poljski, engleski, nemački. Družili smo se i to je sigurno jedan od najvećih rukometaša sa kojim sam igrao u karijeri.

Bez dlake na jeziku

Na kraju se sve odlično poklopilo. Četiri trofeja u tri sezone, dve godine zaredom klupski prvak sveta, ugovor na još dve godine, a uz to Nenadića u Berlinu slave kao "kralja golova" sa prosečno osam po utakmici.

- Osvojili smo i Evropu i dva puta svetsko klupsko prvenstvo! Nadam se da ćemo sledeće godine igrati i Ligu šampiona. Ovde sam našao svoj mir i mislim da bih u Berlinu mogao da ostanem do kraja karijere, mada ima još četiri-pet klubova o kojima bih verovatno razmislio. Berlin je super. Pošto te niko ne zna, imaš svoj mir, iako je ovo sportski grad i mečeve gleda od 7.000 do 9.000 ljudi, što ima posebnu čar.

To što je reprezentacija Srbije u Kraljevu igrala pred praznom halom, Petar je svojevremeno ljutito prokomentarisao rečima da mu je "bilo mučno da igra".

- Skoro sam izjavio da je situacija u srpskom rukometu katastrofalna, alarmantna... Da je to šaht u koji smo upali i teško je da se izvučemo. Nemam problem da to kažem, iako sam više puta platio ceh, jer nemam dlake na jeziku. Razlog je što naša država nema dovoljno novca, ali kako onda drugi sportovi opstaju?! Izguraćemo tri-četiri godine, ali šta ćemo posle? Šta ćemo kad nas sedam-osam napuni 35 godina, a podmlatka nema?! Rukomet je pojeo trenerski ego, uništavanje igrača. Stalno ističem Berlin i druge klubove, gde treneri imaju pristup igraču kao čoveku. Sve se menja, a mi smo još u nekoj hijerarhiji, u ruskom sistemu. Zato u rukometu nema ni nas, ni Rusa! - zaključio je Nenadić.