Za dvoje nevoljnika podrška u pravi čas
Bolesna starica Stojanka Dišović (81) i njen sin Miroslav (45), kojima su prošlog leta u vatrenoj stihiji izgoreli: kuća, štala, pomoćne prostorije, sve što su imali, sada stalno gledaju u nebo.
Mole se Bogu da zima ne porani, kako bi ukrovili novu kuću, koju od prošle jeseni podižu na temeljima (zgarištu) stare izgorele. Pomoći, niotkuda. Sve je stalo, zbog čega Dišovići posebno strepe.
Na sebe ne misli
- Kod lekara nisam bila godinama. Predaleko je Novi Pazar, put je loš, kola nemamo... Odkad nam se dogodila ova nesreća sa kućom na sebe i zdravlje nisam ni pomišljala. Moje je prošlo, sada mi je najvažnije da se Miroslav nekako skući, ako Bog da i oženi, da se ognjište ne ugasi, da Dišovića još bude na Rogozni - naglašava Stojanka.
- Da imamo novca za crep, građu i majstore krov bi bio gotov za pet - šest dana, ovako, sve je neizvesno. Još ne znamo hoćemo li uopšte uspeti da ukrovimo naš novi dom. Samo za to nam je potrebno još oko 3.000 evra. Velika je to para za nas dvoje, skoro same na opusteloj planini i nemoćne da bilo šta zaradimo - požalio se Miroslav Dišović.
Znajući da im je u ovom trenutku svaka pomoć i više nego dobrodošla, jer su radovi zapeli, a zima je blizu, otuda i odluke da 500 evra, deo donacije anonimnog donatora iz Bad Homburga, ode u ruke ovih nevoljnika. Dok su reporteri "Vesti" Miroslavu Dišoviću uručivali ovu novčanu pomoć, jedva se suzdržao da ne pusti suzu.
- Donacija nam je stigla u pravom trenutku, za nas u "minut do dvanaest". Idem odmah da poručim građu, ako ne bude drugog izlaza za crep, moraćemo da prodamo i poslednju kravu. A, majstore ćemo zamoliti da nas za novac sačekaju neko vreme. Bojim se da ni to neće biti dovoljno, ali ne bi valjalo da nam zidovi i ploča cele zime kisnu. Mukom i mesecima smo ih podizali uz pomoć dobrih ljudi, među kojima je bilo najviše čitalaca "Vesti" i komšija iz susednih sela - priča Miroslav i moli nas da dobrotvoru iz Bad Homburga prenesemo pozdrave i neizmernu zahvalnost.
Na njegove reči, majka Stojanka, kojoj zdravlje popušta, a noga je danima boli, dodaje:
- Šta bi mi da nije ovako dobrih, velikih i humanih ljudi? Neka ih Bog čuva, a našeg dobrotvora iz Nemačke sreća prati gde god da krene. Sigurni smo da će mu se dobro dobrim vratiti. Kućili smo kuću decenijama, imali smo sve što nam je trebalo za pristojan život, čak smo i pomagali drugima u nevolji. Krajem avgusta prošle godine sve nam je za nekoliko minuta pretvoreno u prah i pepeo. Ni skromnu ušteđevinu čuvanu za ne daj Bože nismo uspeli da spasimo. Od opštine Novi Pazar nismo dobili ni dinara, čak ni obećani bager da nam raščisti zgarište. Ali, zato su nam dobri ljudi pomogli da prošlu zimu prezimimo u prostoriji koju smo od betonskih blokova i dasaka na brzinu sagradili. Nadamo se da ćemo ovu zimu dočekati pod sigurnijim krovom. Nada umire poslednja.
Da ne bude sve uzalud
Na Rogozni je ostalo još vrlo malo mladih ljudi, sa planine se, zbog višedecenijske zapostavljenosti i nebrige opštine i države, odselilo čak 80 odsto stanovništva. Jedan od onih koji su ostali je poštar Rade Joković, koji svakodnevno ladom nivom krstari planinom i stiže da, kad god je u mogućnosti, pomogne komšijama Stojanki i Miroslavu.
- Sad im je pomoć najpotrebnija. Zato apelujem na sve dobre ljude da pomognu da ukrove kuću, potrebno im je još malo, da im sneg, mraz i kiša ne unište sve što su s mukom gradili od prošle jeseni - poručuje Joković kome su majka i sin posebno prirasli za srce.