Josipović: Doći ću u Blajburg!
"Više sam puta rekao da bih otišao na Blajburg, ali pod određenim uslovima: da ne bude crnih uniformi i ustaških obeležja, da sam čin ne bude politizovan i da se, pre svega, oda počast nevinima koji su stradali. Konsultacije o sastavu delegacije traju i rado bih da u njoj budu i hrvatski antifašisti i pripadnici nacionalnih manjina, ali još ništa nije dogovoreno", naglasio je Josipović.
On je rekao da bi 20. juna, dva dana uoči obeležavanja Dana antifašističke borbe u Hrvatskoj, posetio Blajburg u pratnji delegacije Saveza antifašističkih boraca i antifašista i odao počast žrtvama.
Predsednik Saveza društava "Josip Broz Tito" Tomislav Badovinac rekao je da ima informaciju da se članovi Predsedništva Saveza antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske nisu složili da je odlazak u Blajburg dobra ideja.
"Mislim da naša delegacija tamo ne treba da ide, ali sam za to da Hrvatska, kao svaka uređena i kulturna država, ima spomenik neznanom junaku, možda na Medvedgradu ili na krematorijumu, kojim bi se odala počast svim nevinim žrtvama i borcima za Hrvatsku. Jednostranim posetama se samo dižu tenzije i zato sam protiv odlaska u Blajburg", rekao je Badovinac.
Dok su u poslednjih 20-ak godina ustaški zločini za vreme Drugog svetskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, uglavnom u Hrvatskoj i BiH umanjivani, a u ekstremno nacionalističkim krugovima i potpuno negirani, za to vreme je Blajburg postao jedna od centralnih tema u hrvatskim medijima, eksploatisana radi stvaranja nacionalnog mita o patnji hrvatskog naroda sa ciljem homogenizacije Hrvata u procesu stvaranja samostalne hrvatske države.
Zarobljavanje ustaša u selu Blajburg, na austrijsko-slovenačkoj granici, desilo se tokom maja 1945. godine, nakon poraza nacističke Njemačke i propasti tadašnje takozvane Nezavisne države Hrvatske, čija je vlada odlučila da prebaci svoje oružane snage u Austriju.
Pripadnici Jugoslovenske armije ubili su tada pripadnike ili saradnike fašističkih režima. Među nastradalima je najviše bilo Hrvata, pripadnika ustaša i domobrana.
Još uvek je neutvrđen broj hrvatskih ustaša poginulih u nizu borbi protiv partizana u operaciji povlačenja prema slovenačko-austrijskoj granici. Prema nekim izvorima, uniforme poginulih vojnika pokazuju da je najviše bilo Hrvata, mada je teško pronaći pouzdanu dokumentaciju i fotografije koje bi potvrdile ovakve tvrdnje.
Ne postoje tačni podaci koliko je ljudi ubijeno, uglavnom bez suđenja kao čin osvete za ustaške zločine u NDH tokom rata, a koliko ih je poginulo u borbi.
Prema procenama nekih istoričara, taj broj je oko 50.000, od čega je 36.000 Hrvata, oko 10.000 Slovenaca, 5.000 muslimana i 2.000 četnika. Ta procena je izvršena 1990. godine.
Već sredinom devedesetih govori se o 80.000 žrtava koje će se ubrzo zaokružiti na 100.000. Uskoro su i te brojke postale zastarele, jer se prilikom godišnjica češće govorilo o 200.000 pa i 300.000 žrtava.