Manastir Hilandar (12): "Sveti" rat Lazarevića i Brankovića

wikipedia.org/S. Matejić

Hilandar je bio utočište članovima vladarskih porodica

Hilandarskoj sabornoj crkvi on je dozidao spoljnu, Lazarevu pripratu. Hilandarskoj bolnici dao je, desetak godina pre Kosovskog boja, sela Jelašnicu i Hvosnu. Lazareva hrisovulja o tome sačuvana je na Svetoj Gori.

Kosovska bitka 1389. je Hilandar stavila na vetrometinu, između dve zaraćene porodice, i dalje vladajućih Lazarevića i kosovskih vlastelina Brankovića. Brankovići su isprva imali veći uticaj: hilandarski monah Gerasim je bio rođeni brat Vuka Brankovića, tradicionalnog "izdajnika" na Kosovu.

Kneginja Milica i njen sin, despot Stefan Lazarević, ukinuli su novobrdski dohodak koji je Lazar bio dodelio Hilandaru i koji je mnogo značio za opstanak manastira u trenutku kada je privreda manastirskog vlastelinstva počela da gubi nekadašnju vrednost.

Brankovići su i sami darivali Hilandar, i o tome je sačuvana povelja Vukova iz 1393, ali su ekonomske prilike Hilandara mogle da se poprave tek popravljanjem odnosa sa Lazarevićima. Do toga je i došlo posle smrti Vuka i Gerasima.

Na molbu Hilandaraca despot Stefan obnovio je novobrdski dohodak od 100 litara srebra godišnje, poveljom 1405. godine. I Dubrovnik, srpski saveznik, preuzeo je obavezu da svake godine isplati Hilandaru 500 dukata. Uz ovakva davanja javili su se novi oblici ktitorskih odnosa.

U Hilandaru srpski vladari i vlastela kupuju od manastira tzv. adelfate, pravo na doživotno izdržavanje određenog broja monaha, za sebe ili članove svoje porodice ukoliko dođe potreba da se iz svetovnog života povuku u manastir. Ktitorskim pravom i adelfatima služili su se i Lazarevići i Brankovići, koji su pomagali i druge svetogorske manastire sve do propasti Srbije 1459. godine.