Kako bi izgledao svet kada niko ne bi morao da radi
Zabavljamo se sanjareći o skupim vilama, glamuroznim putovanjima oko sveta ili fudbalerima koje bismo mogli da kupimo za omiljeni klub. Za mnoge od nas, najzavodljiviji aspekt tih snova je sloboda koju bismo imali: da radimo šta hoćemo, kad hoćemo i kako hoćemo.
Zamislite, međutim, piše Rajan Avent u kolumni za londonski "Gardijan", kako bi se vizija promenila kada bi takvu slobodu imali svi. Jednog dana, najverovatnije ne za naših života, mašine će moći da rade većinu ljudskih poslova. U tom trenutku biće moguć svet bez rada. Kada bismo svi, ne samo bogati, imali robote na raspoloaganju, moćna tehnologija bi nas oslobodila okova realnosti u kojoj moramo da svakog dana stavljamo hranu na sto.
Problem velika količina slobodnog vremena
Naravno, problem bi bio šta da radimo sa sobom i ljudima oko sebe, sada kada imamo na raspolaganju svo to slobodno vreme. I dok replikatori u stilu Zvezdanih staza i robot-dadilje ostaju još generacijama daleko, ekonomisti i političari se pitaju dokle će da traje sadašnje stanje: rastuća nejednakost i ponižavajuće zarade koje stalno padaju. Digitalna revolucija koja je globlaizaciju stavila u petu brzinu, dozvolila je da mali timovi veoma obrazovanih radnika smisle način da urade ono za šta je ranije bilo potrebno na hiljade slabije obrazovanih. To je dovelo do poplave radne snage koju ekonomija ne može da svari.
Tržiišta rada su se s tim nosila kako su jedino mogla: radnicima je potreban posao, pa prihvataju smešno niske plate. Šefovi sležu ramenima i koriste ljude za poslove koje bi, teoretski, već sada mogle da rade mašine. Veliki trgovinski lanci i firme za dostavu još ne unajmljuju robote da upravljaju gigantskim skladištima, pošto je ispred njihove HR službe ogroman red ljudi koji žele da za male pare ceo dan pomeraju i nose kutije. Advokatske kancelarije ne žele da ulože u sofisticirane softvere za skeniranje i administraciju dokumenata, jer su advokatski pripravnici veoma brojni i jeftini.
Komplikovano napraviti svet bez rada
Ovaj haos pokazuje koliko bi komplikovana bila izgradnja sveta bez rada. Najveći izazov ekonomske revolucije nije kako da proizvede magične nove tehnologije koje bi radile sve umesto nas; izazov bi bio kako da ponovo oblikuju društvo tako da tehnologije budu upotrebljene pametno, dok su građani zadovoljni svojim životom bez rada. Za sada, u tome ne uspevamo.
Prvo, u svetu bez rada potrebno bi bilo naći političke zamene za rad. Drugo, mi se sada oslanjamo na rad da bismo odredili kolika je čija kupovna moć. Mogli bismo da se u dalekoj budućnosti oslobodimo novca i cena, tako što bi nova ekonomija ljudima obezbedila sve što im je potrebno - besplatno.
Plate će još dugo ostati način na koji ljudi dolaze do novca, a cene su takođe potrebne da bi se obezbedila razmena dobara i usluga. Ali u odsustvu veće socijalne promene, guranje ljudi iz sfere rada bi samo skrenulo profit dalje ka vlasnicima firmi. Bogati bi postali bogatiji. Oslobađanje ljudi od rada bi dovelo i do socijalnog kolapsa. Društvo bi moralo da pronađe način da nekako usmeri novac ka onima koji ne rade. Ljudi bi mogli da dobijaju nešto kao univerzalni dohodak, ili da im se usluge kao što suobrazovanje i zdravstvo daju bez ikakve naknade. Možda bi mogli i da po rođenju dobiju "budžet" koji će trošiti tokom života.
Mnogo je načina na koji vlade već sada mogu da povećaju zarade radnika. Mogli bi da značajno podignu minimalnu zaradu, ili uz pomoć zakonodavstva nateraju firme da veći deo svog profita dele s radnicima. To bi značilo bolji život radnicima, ali i otkaze za mnoge od njih, jer firme ne mogu da priušte toliko zaposlenih sa odličnim platama.
Interese radnika je u ovoj priči lako razumeti. Rad nije samo način da dođu do veće kupovne moći i većeg broja dobara. To je takođe značajan deo identiteta ljudi, kao i značajan činilac njihove životne svrhe. Neki radnici bi i bez rada našli svrhu, nekima bi to bio ogroman gubitak.