Svi signali izgubljenog rata (2): Promenili svet za sto dana
Džihadistički borci su, primećuje Kokbern, uspeli da ostvare "spektakularne pobede" kombinujući konspirativno umeće, fanatizam i terorističko iskustvo. U borbi protiv iračkih, sirijskih i kurdskih snaga Islamska država je neočekivano brzo uspela da stavi pod kontrolu sunitsku opoziciju vladi u Bagdadu i Damasku. To joj je omogućilo da vlast protegne od iračkih granica sa Iranom - preko iračkog Kurdistana - sve do predgrađa Alepa, najvećeg grada u Siriji.
Borba vlasti za opstanak
Za vreme ove brze ekspanzije, Islamska država se, kako zapaža Kokbern, i sama opila, "zatrovala" vlastitim uspehom - nije vodila računa da je usput proizvodila brojne neprijatelje. Ujedinila je protiv sebe dugogodišnje protivnike, toliko međusobno sukobljene, kao što su SAD i Iran koji dele zajednički strah od islamskog fundamentalizma.
Saudijska Arabija i sunitske monarhije u Zalivu aktivno su se od tada uključile u američke vazdušne napade na Islamsku državu u Siriji, videći u njoj opasnost po vlastitu sudbinu i uspostavljeni status kvo na Bliskom istoku.
Amerika i njeni regionalni saveznici (uključjući i neke islamističke partije), smatrali su da je opasnost od Islamske države daleko veća nego svojevremena opasnost od Sadama Huseina kada je izvršio vojnu invaziju na zapadu odanu kuvajtsku feudalnu Monarhiju.
Vlade u Damsku i Bagdadu doživljavale su rast Islamske države kao smrtnu opasnost po svoj opstanak. Ovo je bilo vreme kada su Sirija i Irak bili na rubu dezintegracije njihovih višenacionalnih i multikonfesionalnih država.
Ujedinili rivale
U istorijski neobičnom obrtu, vekovni rivali, Irak i Sirija, našli su se u istom rovu. Islamska država ih je zapravo ujedinila u strahu od njihovih različitih, unutrašnjih etničkih grupacija i verskih sekti - šiita, Sunita, Kurda, Alavita, vladajuće sekte u Siriji, i hrišćana.
"Beskompromisni i fanatični u primeni ekskluzivne, fanatične i sektovne varijante Islama, džihadisti Islamske države ubijali su ili naterali u egzodus sve one koje su obeležili kao 'nevernike' ili 'politeiste' pak one koji su, prosto, bili protiv njihove vladavine", veli Kokbern.
Kokbern u knjizi "Rast Islamske države" beleži i to da "svet do sada nije video takvo nasilje i terorisanje protivnika, još od Crvenih Kemra u Kambodži, pre više od četiri decenije".
Prema jedinstvenom mišljenju analitičara na Zapadu, ključni datum u ovom narastanju Islamske države bio je 10. jun 2014. godine kada su njeni džihadisti uspeli da okupiraju "severnu porestonicu" Iraka - Mosul. U septembru iste godine Amerikanci odlučuju da prošire svoje vazdušne napade na Siriju kako bi sprečili dalju "džihadističku ekspanziju".
To je posao koji trenutno, po svim znacima, uspešno obavlja Bašir el Asad u Damasku, uz puno učešće ratne avijacje Rusije. "Nezgoda" nastale situacije je u tome što Putin tuče i navodno "umerene" džihadiste koje naoružava Pentagon, a politički podržava i ohrabruje iz Vašingtona, nobelovac za mir, Barak Obama.
U rasponu od 105 dana, Islamska država je postala politički i vojni faktor u Siriji i lako porazila etnički, sektovno i politički razjedinjene protivnike. Pobedu protiv brojčano daleko većeg neprijatelja džihadisti su svečano pripisali "Alahovoj intervenciji" na njihovoj strani. Islamska država je, međutim, u ovom sukobu raspolagala armijom od 350.000 boraca(!). Na tu vojsku je, samo u tri godine, od 2011. godine, potrošila 41 milijardu dolara!
Pred najezdom džihadista cela armija (u Iraku) naprosto se raspala: "Uniforme i oprema bile su razbacane duž celog puta, od Bagdada do Kurdistana. Za dve sedmice, veliki delovi severnog i zapadnog Iraka bili su u rukama Islamske države. I na kraju kampanje džihadisti su pobedonosno objavili Kalifat", piše Kokbern.
Posle ovog blickriga Islamska država uspeva da osvoji i prestonicu Kuridstana Erbil, što je navelo Vašington da pokrene novu seriju vazdušnih napada na islamiste kako bi bar izolovali i oslabili onaj deo Islamske države koji nije pod njihovom kapom. Samo u toku stotinu dana džihadističke kampanje politička geografija Iraka radikalno je izmenjena. Džihadisti su presekli svaku vezu Bagdada sa severom zemlje gde je smešten veliki deo iračkih naftnih polja.
U samom Bagdadu, šiitske milicije uzele su vlast u svoje ruke, naročito ekstremna frakcija Ashab el Hak, odnosno "Prijatelji istine". "Šiitske milicije izašle su na ulice Bagdada. Tela ubijenih bacana su noću na trgove i ulice. Tim žrtvama bile su prethodno oduzete lične isprave, ali se znalo da su u pitanju sunitske žrtve likvidirane od strane šiitiskih odreda smrti... Irak je klizio u ambis u kome su cvetali sektaški masakri i kontra-masakri".
Zbrisane državne granice
Stotinu dana strahovlade Islamske države 2014. godine označavaju poseban period u istoriji Iraka. To je period koji je počeo pokušajem SAD da obore sa vlasti Sadama Huseina, u američko-britanskoj vojnoj invaziji 2003. godine. I dotadašnja, delikatna ravnoteža između šiitskih, sunitskih i kurdskih zajednica fatalno je rasturena zapadnom vojnom intervencijom.
Kokbern piše: "Eksperiment je bio zastrašujuće neuspešan.
Linije fronta između Kurda, šiita i Sunita bile su defintivno povučene. Balans snaga u zemlji fatalno je poremećen. Kao posledica toga, Kurdistan je postao faktički posebna država. Iračko-sirijska granica gotovo da ne postoji, a za sve to vreme zvanični Vašington i Teheran, negiraju da međusobno sarađuju (na rasturanju Iraka), ali je istina da svako vodi svoju posebnu politiku prema Islamskoj državi: međusobno aktivno sarađuju - tajno preko trećih strana, kroz kanale obaveštajnih službi...
Ništa novo: kada je reč o Iraku, Iranci i Amerikanci pucaju jedni na druge, ali se rukuju ispod stola".