Nikada nisam jurio uloge

Organizatori 22. Međunarodnog filmskog festivala u Nansiju su pozvali Manojlovića da bude počasni gost ove manifestacije, što je on sa zadovoljstvom prihvatio.

- Nikada ranije nisam bio na ovom festivalu, iako jesam boravio u Nansiju pre mnogo godina. Odavde je deo mojih korena, iz ovog grada i iz ove regije. U Nansiju su rođeni moj otac, baka Mari, kao i prabaka i pradeda sa francuske strane. To je nešto što me vezuje sa Loren i posebno za grad Nansi. Bilo mi je zadovoljstvo da budem deo manifestacije, za koju sam se uverio da raste u ozbiljan festival. Filmski festival u Nansiju ima puno programa i jako puno filmova koji ne mogu nigde drugde da se vide na jednom mestu ili koji nisu baš tako pristupačni gledalištu, osim ako neko ilegalno ne ukrade film sa interneta. Ovo je vrlo ozbiljan festival, ozbiljniji nego što sam mislio. Selekcija i žiri su odlični, kao i atmosfera, a festival se održava na mestu gde je nekada bila fabrika duvana. Sada je to jedan kulturni, vrlo važan centar u Nansiju. Što se tiče mog boravka u Nansiju, imao sam ovde dosta obaveza, ali njihovo obavljanje mi je predstavljalo veliko zadovoljstvo. Imao sam i zadovoljstvo da vidim svoju porodicu i da s njom provedem vreme koje ranije nisam mogao, iako sam često boravio u Francuskoj. Eto, kad čovek puno radi, onda porodica trpi - rekao je Miki Manojlović za "Vesti".

Praška škola

Legendarni glumac predstavljen je publici filmovima "Ciganska magija" Stoleta Popova i "Neka ostane među nama" Rajka Grlića, kao i svojom prošlogodišnjom ekranizacijom pozorišne predstave "Romeo i Julija". Manojlović ističe da je glumio u dosta filmova i da je bila dobra odluka organizatora da u Nansiju budu prikazana dva različita, a opet veoma dobra filma.

- "Ciganska magija" i "Neka ostane među nama" su dva potpuno različita filma dvojice različitih autora koje pamtim kao jako dobre. Sa Stoletom sam kasnije radio još jedan film, a sa Rajkom Grlićem mi je ovo bio četvrti ili peti film, ali poslednji koji smo zajedno radili. Mislio sam da bi to moglo da bude zanimljivo predstavljanje. A snimak predstave "Romeo i Julija", kao i svaki televizijski snimak pozorišne predstave, za nijansu može biti bolji ukoliko ga rade televizijski ljudi koji montažom mogu da dočaraju dobar deo predstave. Prikazali smo, takođe, dokumentarni film "Jednačina sa jednom nepoznatom", kako sam ga nazvao. To je dokumentarni film o onome što se događalo tokom pripreme projekta, njegovog rasta i rada na predstavi - kaže Miki Manojlović.

Sagovornik "Vesti" je glumac koji podjednako mnogo radi kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama Balkana, ali i u Francuskoj. Kroz smeh naglašava da ne zna kako da objasni tu činjenicu.

- Znate, ja nisam nikad jurio ni za čim što je daleko. Nikada nisam imao ideje šta bih voleo da glumim. Jednostavno, glumu doživljavam kao jednu tangentu ozbiljnih razmena u pozorištu i ispred kamera i svega što je u kadru i van kadra kada su u pitanju scena ili film. Dakle, nikada nisam bio mono-glumac, uvek sam bio poli-glumac, uvek sam sagledavao smisao i celinu i u tome pokušavao da se pronađem. Nikad nisam jurio da odigram ovu ili onu ulogu koja bi mi značila u pozorišnoj ili filmskoj karijeri. Ipak, te uloge su dolazile. Tako je obično i u životu. Ako ste svesni svog talenta i ako radite na njemu, ako ste svesni da svaki proces treba stalno iznova počinjati, otkrivati, dovoditi do kraja, onda možda i uspete. Meni to nije ništa nenormalno, a imao sam, priznajem, i malo sreće. Kakve? Sreća je bila što su me režiseri, koji su išli u pozorište, vrlo rano prepoznali kao nekog ko ima izvesni potencijal. Rezultati mog rada u pozorištu su bili vidljivi. Bio sam vrlo mlad jer su tada glumci bili birani po godinama, a ne po fizionomiji ili fotografiji. Nisu postojali takozvani kastinzi kakvi danas postoje, već su kastinzi u suštini bili mnogo teži ispit. Vi ste morali biti sjajni u pozorištu da bi vam neko dao ulogu na filmu. Tako sam imao sreće da radim sa svima iz takozvane Praške škole, osim sa Lordanom Zafranovićem sa kojim sam se privatno sretao, ali profesionalno nismo sarađivali. Praška škola je bila škola koja je jugoslovenske mladiće okupljala na studijama režije u Pragu. Ta škola se naslonila na estetiku i mišljenje "crnog talasa" koji je drug Tito jednim potezom skinuo sa dnevnog reda. To su ozbiljni umetnici i veoma obrazovani ljudi i imao sam sreću da radim s njima - nastavlja Manojlović.

Film "Samo jednom se ljubi" iz 1981. godine imao je fantastičan odjek, a sa prvom Zlatnom palmom Mikiju Manojloviću su otvorena gotovo sva profesionalna vrata u Evropi. Stizali su u to vreme Manojloviću neki predlozi za saradnju s producentima i režiserima sa druge strane "velike bare", ali nijedan od tih predloga nije bio takav da Miki, kako sam kaže, nije mogao da ga odbije.

Šansa mladima

Upravo zbog činjenice da je od početka osamdesetih godina postao poznat u evropskoj i svetskoj kinematografiji, Miki Manojlović je možda i najpozvaniji da proceni šta nedostaje filmovima koji dolaze sa Balkana za njihovo bolje plasiranje na svetskom tržištu.

- To je vrlo složeno pitanje. Jer, kako uopšte neko dobija želju da postane reditelj, kakvi ljudi i na kom obrazovnom nivou upisuju prvu godinu filmske i pozorišne režije i sa kakvim znanjem napuštaju fakultet? Čini mi se da je taj nivo sve niži, čini mi se da se sve više upisuje neobrazovan svet koji možda u sebi ima neki naboj i imaginaciju. To, međutim. nije dovoljno. Bez spoja talenta, obrazovanja i intelegencije nema dobrog filma. Postoje tu i neke objektivne okolnosti. Budžet za kulturu se smanjuje, budžeti za filmove se smanjuju i mislim da je pravi film na izdisaju i da je njegovo poslednje uporište možda u Evropi. Živimo u vreme distributerskog nasilja, u vreme globalizacije, ukidanja bioskopskih sala i nametanja američkog filma. Živimo u vreme gde se te vrednosti usađuju. Vi danas imate sledeći problem: koja to mlada publika danas može da prepozna filmove kakvi su, na primer, "Skupljači perja" ili, recimo, "Breza", a da ne govorimo o drugim sjajnim filmovima. Mlada publika danas možda prepoznaje filmske komedije kao na primer "Ko to tamo peva" ili "Maratonce", ali ništa slabiji nisu i ovi drugi filmovi koji teraju na ozbiljno samopreispitivanje. A upravo je to preispitivanje maksimum koju umetnost može da pobudi u čoveku. A kada već govorimo o mladosti, ja sam oduvek za to da se mladima pruži šansa, jer, kako uvek kažem, mladost vrlo brzo postaje starost. Ako mlad čovek nema mogućnost i šansu da se izrazi, onda takav mladić postaje vrlo nezadovoljan tridesetogodišnjak ili četrdesetogodišnjak. To oduzima snagu i zato mnogi talenti nisu uspeli da se razviju - zaključio je bard jugoslovenskog i srpskog glumišta.