Apel iz srca Banije
Ali, opet se diže iz pepela! Da li će se u njoj pomoliti i povratnička porodica Badrić, 62-godišnja majka Mira i njen sin jedinac 29-godišnji Dejan iz sela Dragotina u srcu Banije, teško je sada reći, ali njih vera ne napušta. Jeste da Srba danas gotovo da i nema na prostoru između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice, pusta je zemlja Banija, oni što su preostali ili se vratili na ognjišta poput porodice Badrić, osuđeni su na tiho umiranje u samoći i bedi. Rođeni su na pravom i lepom mestu, ali izgleda u pogrešno vreme.
Nakon svih životnih muka i nevolja, majka Mira i njen sin Dejan ostali su prepušteni sami sebi. Mira i pokojni muž Bogdan su započeli zajednički život 80-ih godina, imali su stalno zaposlenje i posao, 1987. rodio im se sin. Početkom ratnih zbivanja 1991. taj idilični život se počeo raspadati, a početkom hrvatske vojne operacije Oluja i konačno raspao. Porodica je pobegla sa rodnog praga, spasavajući živu glavu, a utočište su našli u Prizrenu, na Kosovu, u izbegličkom centru.
Kontakt adresa
Svi koji žele pomoći porodici Badrić, a svaka vrsta pomoći je dobrodošla, mogu ih kontaktirati na broj telefona: +385 955 494 571. Kućna adresa ove porodice je Dragotina 90, Glina 44400 Hrvatska. Devizni račun otvoren je na ime Dejana Badrića kod Privredne banke Zagreb: IBAN: HR 9423400093230791893 - SWIFT CODE PBZGHR2X. Kao i uvek i "Vesti" su vam na usluzi: +381 11 31 93 771. Hvala, unapred!
Drugi put život ih je stavio na novo iskušenje 1999. godine, kada je rat počeo i na Kosovu. Porodica Badrić ponovno odlazi u progonstvo: ovoga puta put u Vojvodinu, u okolinu Bačke Topole. Mira i suprug Bogdan odlučili su da se vrate u zavičaj, i to su učinili 2000. godine. Od tada počinju njihove najveće teškoće i muke. Mira nikako nije mogla naći zaposlenje i živeli su samo od Bogdanove skromne penzije. Sin Dejan je našao posao u obližnjoj pilani, prvih nekoliko meseci je dobijao platu, a posle toga ništa. Posle gotovo jednogodišnjeg besplatnog crničenja i 20.000 neisplaćenih kuna, obratio se sudu koji je doneo odluku da gazda mora da nadoknadi zaostale plate.
Od tada je prošlo više od dve godine, a Dejan nije dobio ni kunu. Za nove sudske procese Badrići više nemaju ni snage ni novca. Glava porodice, Bogdan, umro je prošle godine od raka. Mira i Dejan su se našli u bezizlaznoj situaciji, bez podrške i na rubu totalnog siromaštva i bede.
Teški dani
Južno od Siska prema granici BiH, u samom srcu Banije nalazi se Glina. Nekada razvijen industrijski grad, sa mnoštvom fabrika, firmi, trgovačkih preduzeća, danas živi teške dane.
Broj stanovnika je prepolovljen, stopa nezaposlenosti je jako velika, a mladi sanjaju o odlasku na rad u inostranstvo.
Ništa bolja situacija nije ni u okolnim selima, pa ni u Dragotini, pogotovo u onima sa većinskim srpskim stanovništvom.
U 21. veku žive bez WC-a i kupatila, u staroj, drvenoj kućici koja ima dve prostorije, bez osnovnih higijenskih uslova. Mira se nalazi u teškom psihičkom stanju, a svaka nadolazeća godine je sve neizvesnija. Dejan želi da položi ispit za profesionalnog vozača, kako bi tako zarađivao za život, ali i za to je potreban novac koji oni nemaju. Jedini izlaz Dejan vidi u odlasku na rad u inostranstvo. "Sve bih radio, nema posla koji bih odbio", veli ovaj mladi čovek.
Posle svih nesreća i nevolja ova porodica je izgubila poverenje u sve institucije i službe koje su im odavno trebalo da pomognu. "Neće niko, mi smo građani ne drugog nego poslednjeg reda u Hrvatskoj. Ne tuku nas, ne ubijaju nas, ali nema ni života. Želeli smo da napravimo kupatilo, da se okupamo kao ljudi, da ne spavamo na pomoćnim ležajevima, da imamo sto i stolice, kuhinju, šporet... Zar je to mnogo? Svaki naš vapaj odbija se odgovorima da nije u skladu sa paragrafima i zakonima. Pa, sada ako me pitate, zašto uprkos svemu hoću da ovu bednu kućicu malo popravim, i da nastavim da životarim u bedi, ja mogu samo reći da to nije iz inata, ovo je moj dom i niko me ovoga puta neće proterati iz njega. Kakav je, takav je, ostajem do poslednjeg daha na svojoj zemlji", poručuje majka Mira.