Lice i naličje uspeha na OI (1): Tamna strana srpskih medalja
Ove reči jednog od najboljih vaterpolista sveta Andrije Prlainovića, u razgovoru za Radio-televiziju Srbije po završetku finalne utakmice olimpijskog turnira u Rio de Žaneiru u kojoj je Srbija ubedljivo savladala Hrvatsku (11:7), izazvale su lavinu komentara na društvenim mrežama i brojne reakcije. Prvo je prenet stav zlatnog rvača Davora Štefaneka, koji je negirao nepostojanje sistemskog ulaganja u sport, uz naglasak na tome da je rezultat koji je napravljen u rvanju poslednjih godina učinjen uz veliku pomoć države preko resornog Ministarstva za omladinu i sport, kao i Olimpijskog komiteta Srbije.
Potom je medijima, posredstvom Atletskog saveza Srbije, prosleđena izjava bronzane atletičarke Ivane Španović, u kojoj se naglašava da je veoma zadovoljna podrškom države njenom sportu i realizaciji njenog programa. A, pošto je usledio medijski šum, u kojem su te reči tendenciozno predstavljene kao odgovor jednoj od legendi svetskog vaterpola, Ivana je pojasnila da nemaju nikakve veze sa Andrijinim stavom već da se njen odgovor odnosio isključivo na pitanje da li je lično zadovoljna uslovima koji su joj obezbeđeni za Rio. I premijer Aleksandar Vučić značajan deo konferencije za medije u ponedeljak posvetio je upravo toj temi i navodio primere gde je država sistemski pomogla sport, odnosno gde su uložene pare poreskih obveznika.
Ipak, u celoj toj kakofoniji je izgubljen smisao reči Prlainovića. Spin o navodnom verbalnom sukobu među trofejnim sportistima iz Rija je zamaglio činjenicu da su srpski vaterpolo klubovi na veštačkom disanju i da ga na aparatima održava veliki entuzijazam bivših i sadašnjih šampionskih generacija i želja i volja mnogobrojnih klinaca koji te šampione vide kao uzore. To je bio samo jedan u nizu vapaja "delfina" poslednjih godina, u trenucima kada su u Riju skandirali "Osvojili smo sve", podsećajući da su neprikosnoveni vladari svetskog vaterpola.
U obraćanju javnosti premijer je rekao kako je "država obavezna da finansira savez, a ne klubove". Odgovornost za njihovo funkcionisanje je na njima samima i na lokalnim samoupravama. Ipak, pre godinu dana je istakao da su "košarkaški klubovi Partizan i Crvena zvezda dobili ogroman novac od države, kao i FK Crvena zvezda", a da je "nešto manje novca dobio FK Partizan".
- Svi kažu da su Rusi dali pare, pa se onda članovi uprave hvale kako su doveli velike sponzore, ali je to omogućila država - NIS u Partizan i Gasprom u Crvenu zvezdu. Jedina istina je da su oni to uradili zato što je država to tražila - poručio je tada Vučić.
Nedavno, prilikom izbora nove Vlade Srbije, naglasio je i da država, praktično, plaća "reket" kako se ne bi pogrdno skandiralo sa tribina, kao i da je našim najvećim klubovima uvek lakše da uzimaju novac od države nego da pronađu sponzore.
Tu se negde krije i suština problema, onoga na šta je ukazao i Prlainović, pre nego što su njegove reči dobile neki drugi ton. Taj vapaj je bio zbog činjenice da su pred gašenjem klubovi, a oni su baza za stvaranje novih šampiona. Sadašnjim reprezentativcima su obezbeđena sredstva za pripreme, nagrade za uspehe i nacionalna priznanja. To nije sporno, naprotiv. Ali, ako se stanje u bazi ne popravi, velika je verovatnoća da neće imati ko da nasledi sadašnje asove.
Zaboravljena gimnastika
Pored vaterpola, postoje problemi i u drugim sportovima koji nisu toliko snažni da bi mogli sami da se izdržavaju, a doneli su mnogo radosti, poput ženske košarke, koja je devastirana problemima, ali i muške, donekle ne računajući klubove koji igraju regionalno takmičenje. U toj grupi je i rukomet, naravno, koji je godinama daleko od vrha.
Ne treba zaboraviti ni probleme u bazičnim sportovima. I dok se uzdigla atletika, za koju je izgrađen i trenažni centar u Beogradu, a Ivana Španović donela prvu olimpijsku medalju posle šest decenija, naše gimnastike nema na Igrama već gotovo tri decenije, od vremena Milene Reljin. Takođe, u plivanju su nam najveće radosti donela dvojica plivača koja su stasala daleko od Srbije - Milorad Čavić i Velimir Stjepanović. Upravo je Čavić, srebrni iz Pekinga 2008, pokušao sa otvaranjem plivačke akademije u Kragujevcu, ali je morao da je ugasi posle godinu i po dana zbog nedovoljne podrške, iako je u taj projekat uložio znatna finansijska sredstva.
Problema je napretek, pre svega finansijskih, ali i infrastrukturnih. Ne treba zaboraviti i da se mnoge školske sale izdaju po komercijalnim cenama kako bi škole zaradile koji dinar više u besparici, pa samim tim se umanjuje mogućnost razvoja školskog sporta. A, domaćem klupskom vaterpolu, ali i nekim drugim sportovima, treba znatno manje u odnosu na neka druga ulaganja. Kompletna sezona jednog domaćeg vaterpolo kluba koji igra evropsko takmičenje se meri, na primer, jednom godišnjom zaradom od više stotina hiljada evra najplaćenijih fudbalera iz redova "večitih rivala", klubova koji su već završili evropska nadmetanja u sezoni koja, praktično, tek počinje.
Pa kada, prema rečima iz vrha države, ona već koristi svoj uticaj da privuče državna preduzeća i druge velike kompanije u klubove, onda je logično da to čini prema sportovima koji su "na margini", onima koji nisu toliko popularni i snažni da se sami izdržavaju, a koji stvaraju asove i pronose slavu ove zemlje - prema onima koji osvajaju medalje, naročito na Olimpijskim igrama, što je jedna od poluga "meke moći", u smislu rasta ugleda jedne države u svetu.