Prilog Branislava Nušića istorijatu ćevapčića (1): Leskovačka nauka Marije Kiri
Upravo u vezi s ćevapčićima i s Nušićem pominje se i neki gospodin Đorđević. Bio je poreklom iz Smedereva, varoši u kojoj se rodio i slavni komediograf. On je, pričalo se, u Parizu pravio čuda od mlevenog mesa. I više od toga: bio je lični kuvar u porodici nobelovaca Marije i Pjera Kirija.
A kako mu je tamo bilo pripovedao je on sam, a Nušić samo prenosio: "Ui, ui - započinjao je on svaku svoju pripovest valjda se prisećajući kad je bio msje Žorževik, pa bi onda nadovezivao onako po smederevski: - Gosn Kiri je čovek od nauku i on se bavi samo sas nauku... I gospođa Kiri je žena od nauku, i ona se bavi sas nauku, ama domaćinstvo ne zapušća. Njeno slatko od šljiva da probaš i ćevapčići po leskovački, to ti je prsti da poližeš. A sve je to od men naučila! Pokojni gosn Đorđević, Bog da mu dušu prosti, dao je sve od sebe da naši ćevapčići pređu nacionalne granice".
Krenulo od Velike pijace
Postojbina ćevapa je, prema Branislavu Nušiću, Leskovac, odakle su preko Niša stigli i do Beograda. Priliku da ih jedu Beograđani i njihovi gosti najpre su imali posetioci kafanica na Velikoj pijaci, u blizini današnjeg Narodnog pozorišta. Ubrzo su postali zaštitni znak srca stare srpske prestonice.
Stare beogradske kafane iz 19. veka, bile su presudne za istoriju ćevapa. Njihov najbolji poznavalac i poštovalac bio je, naravno, Nušić, koji je još tridesetih godina prošlog veka pisao: "Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka nova kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala Novi vek, objavljuje da je 'moderno preuređena' i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj 'koncertira' džez-band i izvodi se dansing. Novi vek, odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje.
Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima Ekscelzior, Palas, Luksor i Splendid suzbili iz centra prestonice naše stare kafanice: Žmurkova, Mecovalije i Dardaneli, mi smo se, stari Beograđani, mirili s onim što novi život i novo doba moraju sobom doneti.
Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili, i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli: Bog da mu dušu prosti!
Opraštajući se tako sa jednim po jednim tragom staroga Beograda u centru njegovome mi, stari Beograđani, koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili smo se i sami iz centra i odlazili na periferije, tamo gde se povlačila tradicija suzbijena bujicom novoga života.
Sa nama zajedno odselili su se tamo, na periferiju, i oni klasični kasapski panjevi na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase ili jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije u kojima su se krčkale krezle i škembići; odselile su se i one čađave kastrole, u kojima se, u crnoj masti, na ulici, pržile mekike i... sve, sve se povuklo tamo, na periferiju, dok su ostali samo, kao poslednji tragovi prošlosti, ćevapčići i ražnjići, koji su, ne samo zadržali pravo građanstva u centru modernizovane prestonice, već su rasprostrli svoj držeći miris i kroz celu Kraljevinu Jugoslaviju", pisao je slavni komediograf.