Ispovest Vladimira Grbića ganula Srbiju
- Posle večere pune emocija sa mojim biolozima iz srednje škole, razredom od pre 30 godina, vratio sam se u Klek da kod mama Dane ostavim neke stvari. Na stanici u Kleku stajao je momak. Kad mogu uvek povezem nekog. Ajde rekoh, tražiš li molbu. Mladić uđe i reče dobro veče. Kako se prezivaš? Petrović, kaže. Ko ti je otac? Meni je stric Drago... U tom trenutku kao da me neko nožem ubo u srce. Čekaj, ti si sin Stevice? Da, reče... Stevice mog preminulog druga iz osnovne škole sa kojim sam razgovarao poslednji put dok mu je žena bila trudna sa ovom momčinom, a on teško oboleo od raka...
Pročitajte još:
- Znaš li ko sam ja, rekoh. Znam, reče momak. Sećaš li se oca? Pa, ja sam čika Vanja imao godinu i po dana... i ne bas. E, sine... tvoj tata i ja smo odrasli zajedno, rekoh, išli smo u isti razred... jedva sam izgovorio... momak mi je video suze koje nisam ni pokušao da zadržim... život je... neumoljiv... a Stevica... bio bi ponosan na sinčinu. Često se pitam o smislu života. I sve više shvatam koliko je važno pomoći onima posle nas da postanu vredni i dostojni svojih predaka - napisao je Vladimir Grbić i ganuo mnoge.