Od opozicionara do ministra

U politiku je ušao tako što su ga Beograđani izabrali za "kmeta", odnosno gradonačelnika, ali ga je policija smenila, kao što je nešto kasnije, 1871, nameštaljkom sprečila da postane poslanik u Narodnoj skupštini.

Čumić je potom otvorio advokatsku kancelariju u Beogradu i na suđenjima širom Srbije stekao mnoštvo pristalica. "U buntovnoj Šumadiji", zapisao je jedan njegov savremenik, "njegova popularnost je tolika da seljak kad psuje vola, psuje ga Čumićem".

Čim je knez Milan Obrenović postao punoletan, okrenuo je leđa namesniku Milivoju Petroviću Blaznavcu koji ga je doveo na presto. Vladu je poverio liberalu Jovanu Ristiću. Ristićev kabinet je ubrzo zamenila vlada Jovana Marinovića, Srbina iz Bosne, zvanog Bošnjo.

On je bio prvi srpski premijer koji je jedva govorio maternji jezik - pričao je kroz nos i sa stranim akcentom. Marinović je bio oženjen ćerkom bogataša Miše Anastasijevića.

Živeo je na visokoj nozi, a poznata je bila njegova strast za kockanjem u veliki novac, kako u evropskim kazinima, tako i na svetskim berzama. Kada je Marinović, inače konzervativac privržen Obrenovićima, objavio sastav vlade, svi su popadali sa stolica: za ministra policije je postavio najgrlatijeg opozicionara! Shvatio je promućurni Bošnjo da je navodna briga Čumićeva za narodnu pravdu obična demagogija.

Odluku je objasnio ovako: "Čumić je sa sela, nije salonski čovek, ima veliku rodbinu, ogromna poznanstva. Bio je profesor Velike škole, dakle, čovek je od nauke. Bio je kmet beogradski, zna nešto i administracije. Ima dar govora, a ima sve za različne boje ljudima, od svake klase!". Već novim izborima 1874. za Skupštinu upravljao je Čumić.