Kako je Sovjetski Savez tražio prijem u NATO?

Čerčil: Nisu nam potrebni Rusi

Dok NATO sa nedavno održanog samita u Varšavi poručuje da je spreman na dijalog sa Rusijom, po opštoj oceni, njihovi odnosi su najgori od završetka Hladnoga rata.

Godinu dana posle Staljinove smrti, 31. marta 1954, sovjetska vlada uputila je vladama SAD, Velike Britanije i Francuske službenu belešku sa inicijativom da se pridruži NATO-u, koji je to odbio. Tokom aprila NATO je raspravljao o inicijativi Moskve i 24. aprila zaključio da je odbije, ocenivši to propagandnim potezom SSSR-a. 

"Severnoatlantski savez bi, otvoren za pristupanje drugih evropskih zemalja, stvaranjem efikasnog sistema kolektivne bezbednosti u Evropi, bio od izuzetnog značaja za jačanje mira u svetu", navedeno je, između ostalog, u belešci sovjetskog rukovodstva za prijem u NATO. 

Severnoatlantska alijansa je formalno osnovana 4. aprila 1949. Među osnivačima su bile SAD, Kanada, Britanija, Francuska i još osam evropskih zemalja. Šanse da Sovjetski Savez postane član alijanse su, po oceni analitičara, bile male. To je bilo jasno još 1945. godine kada se SAD dokazao kao nuklearna sila bacanjem atomske bombe na Japan. 

"Evropa ima svetlu perspektivu. Nisu nam potrebni Rusi", piše u svom dnevniku Vinston Čerčil. On je 5. marta 1946. godine u svom govoru u Fultonu, smatraju istoričari, najavio početak Hladnog rata između Zapada i SSSR-a. 

Po odbijanju Sovjetskog Saveza u NATO je, međutim, primljena Zapadna Nemačka. Logičan sled svih ovih događaja bilo je uspostavljanje Varšavskog pakta 14. maja 1955. godine, koji je okupio evropske socijalističke zemlje pod vođstvom Sovjetskog Saveza kao protivteža NATO-u. SSSR je, ipak, 1956. predložio NATO-u da zaključe pakt o nenapadanju. Odgovora nije bilo, a Hladni rat je nastavljen.