Srbija posle Bregzita (7): Nemačka - nevoljni lider
- Bregzit je rezultat posebnih britanskih okolnosti i konfuzije u odnosu prema EU u dvema najvećim partijama, Konzervativnoj i Laburističkoj. Da je samo jedna od njih mogla da okupi glavninu birača na platformi ostanka, rezultat bi bio nedvosmisleno za ostanak - kaže dr Marković u "Nedeljniku", u intervjuu pod naslovom "Da li se Evropa vraća u predratno doba?":
Konzervativci su, po ovom pitanju, beznadežno podeljeni još od Margaret Tačer. Čak je iznenađenje koliko je široku podršku u partiji i vladi Kameron uspeo da postigne na platformi za ostanak u EU.
S druge strane, lider laburista Korbin je deo duge tradicije u toj stranci još od Anojrinaa Bevana, protiv prevlasti SAD u svetu, uloge NATO-a i britanskog članstvu u EEZ/EU.
Presudan uticaj podela u strankama
Podeljenost najjače stranke Konzervativne, po ovom pitanju, i liderstvo Korbina u drugoj, Laburističkoj, zbirno su doprineli pobedi Bregzita. Sve u svemu, u pitanju je još jedna epizoda unutrašnjih britanskih političkih prepiranja koja traju od 1974. do danas, i koja ovim referendumom ni izbliza nisu završena.
A što se sličnosti sa Evropom s početka 19. veka tiče, da generacija političara koji se ne sećaju nekog velikog rata ulaze u rizične geopolitičke eksperimente, ovaj istoričar ističe:
U istoriji su sve paralele uslovne i više predstavljaju projekciju sadašnjosti na prošlost nego što su stvarno sadašnji događaji nalik proteklim.
Današnja situacija je jedinstvena jer nikada ranije nije postojao dobrovoljni oblik integracije sličan Evropskoj uniji. Nemačka je nevoljni lider Evrope i ne deluje da je spremna da sama preuzme vođstvo, osim možda u monetarnoj politici.
U naše vreme nema državnika
Pitanje je da li, u demokratskom svetu, ijedan političar savremenicima deluje kao državnik. Pojam državnika više predstavlja projekciju potrebe uplašenog naroda da ima vođu u kriznim trenucima, nego što zaista postoje političari posebnih sposobnosti koji bi mogli da se nazovu državnicima.
Zato ni Bregzit nije proizvod "nedoraslih državnika", već posebnih okolnosti britanske politike scene i njenih unutrašnjih podela.
O populistima koji dolaze na vlast širom Evrope, što aludira na period između dva rata:
U Zapadnoj Evropi više ne postoje nacionalizmi koji imaju za cilj širenje na susedne zemlje. Preostali potencijali ovih nacionalizama danas su usmereni ne prema spolja, već protiv grupa sopstvenih sugrađana, uglavnom onih koji su došli kao ekonomski migranti iz siromašnih zemalja druge kulture, a često i druge vere.
Samim tim osovina sukoba je unutrašnja, a ne između različitih zemalja. U Evropi, jedino još u istočnoj i jugoistočnoj Evropi i dalje postoje nacionalizmi koji su usmereni i prema spolja.
Kampanja kao Tadićeva 2012.
Dok sam pratio rezultate britanskog referenduma prošlog četvrtka, najviše me je iznerviralo što nisam verovao svojim očima, već medijima i sagovornicima. Još prvog dana posete Londonu bilo mi je jasno da prisustvujem nečem istorijskom, zato sam uostalom i otišao, da bih kasnije i sam podlegao propagandi koja me je uveravala da nema ništa od Bregzita.
Bila je to kampanja kao Tadićeva 2012. Znaš da gubi, zna i on, ali u novinama izlazi da lagano dobija, kako bi valjda i oni koji eventualno mogu da donesu pobedu ostali kod kuće.
Scena kao iz "Kuma"
Nema više pravila. U svetu bez ideologije, stranaka, ideja, ciljeva, sve je dozvoljeno. Englezi su se otcepili iz dosade. Ljudima treba da nekome i nečemu pripadaju. Uostalom, zato smo izmislili nacije.
Prvog dana u Londonu bio sam ubeđen da Britanija izlazi iz EU pošto sam na Temzi video scenu u kojoj separatisti viču i glasno dele letke, dok unionisti bojažljivo poturaju flajere na kojima pričaju o klimatskim promenama.
Bila je to scena kao iz "Kuma" kada Majkl shvati da sve propada jer je video pobunjenika Kubanca koji diže u vazduh i sebe i policiju verujući u revoluciju.
Tu je bilo i iskustvo raspada Jugoslavije. Ta naivna ubeđenost da će na kraju prevladati razum, iako je to uvek poslednja stvar na koju treba igrati.
Gubitnici globalizacije stavili tačku
Razočarani radnici, gubitnici globalizacije koji su doveli Korbina na čelo laburista dele s njim sumnju u EU, i okrenuli su, u znatnoj meri, leđa zvaničnom stavu svoje partije. Neuverljiva i mlaka kampanja Korbina u korist britanskog članstva samo ih je još više ubedila da treba da glasaju za izlazak.
Upravo ti glasači laburista, razočarani i u EU i u domaću politiku, opredelili su se za izlazak i presudili su izbore.
Pobeda tabloida na svetskom nivou
Jedina novina su tabloidi. Bila je ovo njihova prva velika pobeda na svetskom nivou. I to u zemlji u kojoj vekovima postoji klasno društvo u kojem uvek na kraju svi u ulici pitaju nekog "ćoru" sa najviše škole za koga da glasaju.
Sada i jobovi imaju svoje novine. Njihov lider je Rupert Merdok, čovek koji na dan referenduma u pet miliona primeraka štampa glavni naslov da kraljica (i Dejvid Bekam unutra) podržava otcepljenje.
Zato je jedino rešenje za Evropu da prestane da plače za nevernim mužem. Da prestane da misli da je sama sebi dovoljna. Da pita i svoju decu, ovu malu, ali i ovu napuštenu kao što smo mi.
Teritorijalne pretenzije su prošlost
Između dva svetska rata političke i ekonomske elite velikih evropskih nacija, posebno u Italiji i Nemačkoj, još su bile zagledane u mape i maštale o uvećanju državne teritorije.
Nijedna zapadnoevropska država danas nema teritorijalne pretenzije prema nekoj drugoj.
Druga velika razlika je da su sve zemlje Zapadne Evrope liberalne demokratije, dok je između dva svetska rata tekao oštar sukob između autoritarnih i demokratskih stremljenja širom Evrope.
Imajući obe stvari u vidu, poređenja između današnje Evrope i one između dva svetska rata mogu biti samo krajnje uslovna.