Srbi, eksperiment uspeo - izgubili smo dušu!
Ovakve scenarije viđali smo uglavnom u američkim filmovima, ili slušali u vestima iz zemalja u kojima se fanatični islamisti razračunavaju sa evropskim vladama koje im svim dozvoljenim i nedozvoljenim vojnim sredstvima uteruju demokratiju, ili čitali u zapadnjačkim novinama prepunih vesti o ubistvima onih koji nisu beli, silovanjima i čedomorstvima, poput one o Amerikanki koja je preklala svoje četvoro dece!
Imamo li mi ogledala kod kuće?
Da li to počinjemo da ličimo na njih? Pitamo li se dokle smo kao ljudi došli?! I gde smo posle decenija ratova, sankcija i bede, posle NATO bombardovanja i života na osiromašenom uranijumu, posle godina iščekivanja da nas izmrcvarene, bezvoljne i emotivno ubijene uvedu među “civilizovan svet”? Pita li se iko od nadležnih, ako takvih u ovoj zemlji ima, kakvo je mentalno i psihičko stanje nacije?
Ajde što njih baš zabole briga kako je nama, ali pitamo li se mi sami, onako ujutru kad se pogledamo u ogledalo, kakvi smo postali posle svega što smo preko glave preturili, gde su nam deca, porodica, prijatelji, komšije, kolege, sugrađani i sunarodnici?
Postadosmo đavolji pripravnici
Na ovom prostoru pokusni smo kunići već 100 godina unazad u kojekakvim geopolitičkim i društvenim eksperimentima moćnika, počevši od Kraljevine SHS, preko Tita i njegovog komunističkog SFRJ gulaga, do savremenih podguznih muva SAD i Evrope. Mrcvarili su nas, ekonomski satirali, bombama ubijali, i uspeli da nas toliko iscrpe da smo izgubili dušu, zaboravili da smo ljudi, da imamo porodice i drage ljude, pustili smo da nas izokrenu naopačke i postave za đavolje pripravnike.
Ovako jadni jedino smo ponosni na mrtve pretke (s razlogom), veličamo ih i slavimo, ali se zato retko zapitamo gde smo mi?! Da li im bar mrvicu sličimo?! Pa nisu njima "cvetale ruže" dok su gazili albanske gudure ka Draču i istim tim putem se vratili kući, ali niko od njih nije po povratku pobio pola komšiluka ili ostavio deci u amanet najjezivije slike života i ugašeno detinjstvo! A priznati se mora, njihovu golgotu niko od nas ne bi prošao. Pa, mi ljudski ne možemo ni da se napregnemo da čekamo u pošti za plaćanje računa, a da ne izbije svađa.
Kojem ćemo se privoleti carstvu?
Znamo li gde smo, imamo li nešto sveto, vredno života i iznad ličnog ponosa? Pali smo na najvažnijem ispitu - testu ljudskosti! Takvi kakvi smo, sadašnjost preziremo, pa ni budućnost nemamo. I nikako ne smemo sebi da postavimo pitanje: Da li će naši potomci biti ponosni na nas makar delić koliko smo mi na naše pretke? Zato, pazite dobro šta ostavljate pokolenjima - Carstvo zemaljsko ili Carstvo nebesko!
