Komšijska tužba zbog cveća

A u Živomirovom rajskom vrtu sve je pod konac. U svom dvorištu ima 200 različitih vrsta drveća i drugih sadnica, u dnevnoj sobi ima 40, a u hodniku čak 30 saksija sa cvećem. Neke sadnice, poput zimzelenog i stubastog hrasta, bukve s crvenim lišćem i lešnika sa stablom koje se upreda, doneo je iz Nemačke, jer je želeo da ima vrste koje niko nema.

Stručnjak za zelenilo

"Cveće sam voleo od detinjstva, ali u rodnom selu Dragovu kod Rekovca nisam imao

prilike da mi to bude zanimanje. Tek kada sam 1971. godine otišao u Bardišpringe, završio sam školu i počeo da se bavim holtikulturom. Nemci su me više puta pitali kako kod mene sve biljke uspevaju, jer, činilo im se, da naopako posadim sadnicu, ona bi se primila. Verujem da je ljubav najvažnija. Iako uvek imam puno saksija sa raznovrsnim cvećem, svakog dana pomilujem svaku biljku i uputim joj lepu reč. Jer i cveće želi ljubav kao bilo koje žive biće", kaže Živomir.

Zoološki vrt Kada je gazda firme "Jugeluks" preminuo, Živomir je je otkupio njegov zoološki vrt, u kome su bile divlje svinje, jeleni, mufloni, patke, fazani i druge životinje. Međutim, kada je otvorio i privatnu firmu nije imao vremena da radi u obe firme i da brine o životinjama.

Inače, naš sagovornik je ceo svoj radni vek proveo u firmi "Jugeluks". Ona je tri godine poslovala u gradu Bardišpringe, ali kada je gazda preminuo, firma se preselila u Mele u opštini Osnabrik.

"Od tada sam ja i rukovodio firmom i radio u njoj. Opremali smo parkove i uređivali dvorišta. Nemci su mnogo kulturniji od Srba i uživaju u drveću. Kad naprave kuću, oni pozovu našu firmu ne samo da zasadimo drveće, već i da uradimo fontane, da osmislimo celo dvorište. Oni taj posao prepuštaju profesionalcima, jer možete da imate najkvalitetnije sadnice, ali ako ne znate da li im više prija sunce ili hladovine, suvo ili vlažno zemljište, nećete ništa uraditi", objašnjava Živomir.

Biljka s garancijom

On tvrdi da sadnice koje se kupuju u Srbiji niko ne bi kupio u Nemačkoj, jer su veoma lošeg kvaliteta. Pored toga, ovde niko ne daje garanciju, a u Nemačkoj svaka sadnica ima garanciju od godinu dana. Ukoliko se dogodi da se neka osuši, firma bi morala da je zameni, što se veoma retko dešavalo, jer su one bile prvoklasne.

Unuk u Austriji Živomira je u Bardišpringe odveo njegov rođeni brat Boško, koji je preminuo pre godinu dana, ali je njegova porodica ostala tamo da živi. Živomirov sin Milovan poginuo 1991. godine, a unuk Miladin živi u Inzbruku u Austriji.

Zbog prevelike ljubavi prema drveću Živomir je 1980. godine otvorio i privatnu firmu sa istom delatnošću, kojom sada rukovodi njegova bivša supruga Milanka. A on se nakon razvoda vratio u Jagodinu.

"Najžalije mi je što sam ostavio taj rasadnik. Ovde nemam ni stoti deo sadnica koje sam imao u svojoj firmi. Veoma mi je teško i što sam ostavio Nemce s kojima sam se sprijateljio i s kojima sam se bolje slagao nego sa braćom. Nema noći da ne sanjam Nemačku i nikada neću prestati da žalim što sam morao da se vratim. Naši ljudi na privremenom radu u inostranstvu jedva čekaju da se penzionišu i vrate u zavičaj, a ja nikada nisam planirao da se vratim", žalosno će Živomir.

Da gorak zalogaj bude još teži, doprinele su i komšije u zavičaju. Tužili su ga što je oko svoje kuće posadio drveće i postavio stubiće.

"Komšija je nekada na tom prostoru držao neki otpad. Kada sam se vratio iz Nemačke, sve sam očistio i uredio. Nisam mogao da verujem da su me komšije tužile toga. Kada je inspektorka došla, bila je zadivljena i zbunjena, ali mi je dozvolila da sve ostane kako sam napravio."