Zašto ljudi menjaju veru (4): Otac ktitor SPC, a ja protestant
On je Srbin i pripada protestantima, iako potiče iz pravoslavne srpske porodice, a njegov otac je čak svoje nasledstvo poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Vaš otac je ktitor Hrama Svetog Save u Beogradu. Zašto ste se vi odlučili za protestantizam?
- Da, moj otac je ono što je nasledio od svojih roditelja darovao za izgradnju najvećeg pravoslavnog hrama u Srbiji. On je na taj način želeo da uradi nešto za svoj narod i ostavi trag. Jednog dana, negde na Hramu Svetog Save će pisati da je ktitor bio i Tomislav Đenović s porodicom. Iskreno, da se ja pitam, ostavio bih samo njegovo ime jer je to bila njegova odluka. Smatram da je to učinio u najboljoj želji i nameri, ali sebe ne doživljavam kao ktitora tog hrama.
Sebe sam, kao hrišćanina, pronašao u sistemu verovanja i vrednosti koje nosi protestantizam, i to po povratka s ratišta kad sam tražio smisao života. Nemam ništa protiv pravoslavlja ili katoličanstva, ali nisam iz te priče. I sebe ne smatram ništa manjim ili lošijim Srbinom jer je pogrešno vezivati naciju, rodoljublje i veru. Neretko kažem da sam kao nepravoslavac bio na ratištu kad me je otadžbina pozvala, a da su mnogi pravoslavci koji se busaju u srpstvo zbrisali kada ih je njihova zemlja pozvala da obuku uniformu.
Kako vidite prelaske iz hrišćanstva u islam i judaizam, te budizam i hinduizam, ali i obrnuto?
- Pitanje je da li ljudi prelaze iz jedne religiju u drugu ili zapravo biraju veru u skladu s otkrovenjem koje dobiju ili onom kako im se Bog otkrije. Najčešći slučajevi prelaska nisu kod vernika jedne vere u drugu, već kod ljudi koji možda samo tradicionalno, porodično, formalno pripadaju jednoj religiji, ali ne i suštinski, a potom u datom trenutku tragajući za unutrašnjim mirom biraju svoju veru. Kod nas, na Balkanu, nepisano je pravilo da su Srbi pravoslavci, Hrvati katolici, a Bošnjaci muslimani.
Ali, to je potpuno pogrešno. Setimo se Srba katoličke vere poput pesnika Ljudevita Vuličevića, koji je bio čak i katolički redovnik-franjevac, a koji je umro kao protestant i valdežanski evanđelista. Pri svemu tome, njegov književni opus spada u srpsku književnost. Kad su u pitanju muslimani koji prihvataju hrišćanstvo, svetske statistike kažu da najveći broj muslimana koji pređu u hrišćanstvo to učine nakon što u snu imaju viziju Isusa. Malo je muslimana koji će bez čvrstog uverenja prihvatiti hrišćanstvo jer to najčešće znači odbacivanje od čitave porodice, prijatelja, pa čak i smrtnu presudu ukoliko žive u određenim delovima sveta. Naravno, postoje i ljudi koji menjaju religiju zbog društvene sredine, ali oni, bar po meni, nisu bili vernici ni ranije ni nakon promene. Takav slučaj je čest i kada neko menja veru ne zbog promene verskog uverenja, već da bi mogao da se venča u crkvi i slično. Smatram da su to osobe kojima je vera folklor. Isto važi i za one koji misle da će imati beneficije zbog pripadnosti nekoj verskoj zajednici.
S kakvim se posledicama mogu suočiti verski konvertiti?
- Ne mogu da kažem da sam u porodici, od prijatelja ili na poslu iskusio posledice ili odbačenost. Naravno da se nije svako složio s mojim izborom. Ali, negde to može biti fizičko ograničavanje slobode kretanja, svojevrstan kućni pritvor od članova porodice, do odbacivanja i izbacivanja iz doma, isključivanja iz nasledstva, pa do drastičnih akcija poput ubistva zbog nanošenja ljage porodici i krivoverja ili prisilne udaje "kako bi joj izbili iz glave takve gluposti". U nekim sredinama se čak i državna vlast meša u promenu verske pripadnosti. Ovo i jeste verovatno bio jedan od razloga zbog koga sam sebe uložio u odbranu verskih prava i sloboda koje garantuje član 18 Povelje UN, član 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima i naš Ustav. Tamnovanje srpskog arhiepiskopa Jovana u Makedoniji samo zbog toga što je odlučio da promeni crkvu i da pređe u kanonski priznatu pravoslavnu crkvu jeste ono što mora da dotakne srce svakog hrišćanina ovde kod nas.
Mistici i racionalisti
Koji su sve mogući razlozi za prelaske iz jedne u drugu ili treću granu hrišćanstva?
- Kad je u pitanju prelazak iz jedne u drugu granu hrišćanstva, najčešće je u pitanju ili zbog braka (mada se onda postavlja pitanje koliko su zaista u njima bile usađene vrednosti njihove matične crkve) ili zato što su doživljaj boga iskusili u nekoj drugoj crkvi. Tako će na primer oni koji teže mistici verovatno sebe pronaći u pravoslavlju, dok će racionalisti pre sebe pronaći u protestantizmu.
Zbog centralizma Katoličke crkve određen broj protestanata prelazi u katoličanstvo jer im smeta podeljenost koja vlada u protestantskom svetu. Takođe, pitanje je da li neko ko je kao beba kršten, i ko kao odrasla osoba reši da se pridruži nekoj drugoj grani hrišćanstva, a ko je odrastao u sekularnoj porodici, zaista menja veru ili je tek pronalazi? Isto tako, šta je s decom iz versko mešovitih brakova koji se u nekom trenutku moraju verski identifikovati, a koji su odrasli pod uticajem dve crkvene tradicije?