Čudesna izlečenja: Da li ste čuli za rak koji spontano nestaje?

Međutim, postavlja se pitanje treba li svakom raku pristupati na isti način, naročito jer postoje brojni dokazani slučajevi spontanog povlačenja raka. Biolog specijalizovan za područje raka, profesorka Momna Hejmadi sa Univerziteta Bath istražuje taj fenomen i tvrdi kako postoji barem 1.000 dokumentovanih slučajeva čudesnog izlečenja.

Spontana regresija - kako i najčešće do nje dolazi?

Slučajevi tumora koji su se spontano povlačili bez ikakvih agresivnih tretmana obično su nestali posle infekcije (bakterijske, gljivične, virusne ili čak parazitske). Može li to značiti da sama stimulacija imunološkog sistema uzrokuje regresiju?

Tokom proteklih 70 godina spontana je regresija zabeležena kod različitih tipova raka, a naročito kod melanoma, raka bubrega, neuroblastoma i određenih oblika leukemija. Ipak, uprkos istorijskim beleškama o regresiji tumora, danas i dalje ne znamo mehanizam koji je odgovoran za taj fenomen.

Jedno od verovatnih objašnjenja je teza da telo daje okidač za imunološki odgovor tela protiv specifičnih antigena koji se nalaze na površini tumorskih ćelija, a u prilog toj ideji ide činjenica kako neki maligni melanomi pokazuju velik udeo imunoloških ćelija tela u samom tumoru.

U jednom zanimljivom izveštaju pacijentu s rakom bubrega je delimično izvađen tumor, što je rezultovalo spontanom regresijom ostatka tumora. Međutim, karcinomi dolaze u zlokobno velikom broju i razlikama među tipovima, pa ono što kod jednog izaziva povlačenje tumora, kod drugog bi ga moglo "razbuktati". To može uticati i na verovatnoću metastaziranja, kao i na to koliko je rak osetljiv na terapiju. Verovatno je kako su genetske mutacije takođe uključene u sponatnu regresiju.

Rak kod dece daje tragove

Neuroblastom (rak adrenalnih žiezda) je spesifičan oblik raka kod dece koji može pojasniti i genetske promene koje se događaju usled spontanog povlačenja raka. Svake godine tu dijagnozu dobije oko 1.000 dece u Evropi, ali bolest napreduje vrlo različito kod svakog deteta, najpre u zavisnosti od njegovog uzrasta. Tumori kod dece mlađe od 18 meseci najčešće nestaju bez ikakvog tretmana (tip 1), ali deci starijoj od 18 meseci treba agresivno lečenje uz koje imaju tek od 40 do 50 odsto šanse za preživljavanje (tip 2).

Istraživanja pokazuju da tip 1 ima sasvim drugačiju genetiku od tipa 2. Na primer tumori sadrže različite receptore ćelija koji čine tumor agresivnijim ili ne, zatim različitu aktivnost enzima poput temoleraze, a ne mogu se ni isključiti epigenetske različitosti pa ćelije sa istim DNK lancem, ali različitim mehanizmima rezultuju time da jedne tumor ubija, dok ga drugi bez problema prebole.

Naučnici planiraju dalja istraživanja veze između genetike i imunološkog odgovora tela za koja se nadaju da će pružiti odgovore o tome kako se tumori mogu spontano povući i može li se to veštački izazvati, što bi moglo doneti ogroman napredak u neinvazivnom lečenju karcinoma.