Čekali Vučića, dočekali otkaze
Predsednik sindikata fabrike u Kragujevcu Zoran Marković izjavio je da je tu vest predstavnicima sindikata prenela direktorka kompanije Silvija Verneti.
Prema njegovim rečima, sindikat je primio "tešku" vest od menadžmenta, ali nisu iznenađeni jer je očigledan pad tražnje za vozilima na svetskom tržištu.
- Mi smo, međutim, očekivali da još mnogo ranije reaguje Vlada Srbije kao vlasnik 33 odsto kapitala u fabrici, odnosno premijer Aleksandar Vučić koga smo 24 meseca pozivali da se uključi u razgovore sa rukovodstvom kompanije, što se nije dogodilo - rekao je Marković.
Milan Kovačević, ekspert za strana ulaganja, kaže za "Vesti" da je pad prodaje vozila evidentan na svetskom tržištu, ali je za nezavidan položaj radnika u Fijatu ipak odgovorna Vlada Srbije.
- Vlada Srbije je svojevremeno potpisala očigledno loš ugovor sa Fijatom, a koliko loš ne znamo, jer i dalje nije dostupan javnosti. Takođe je evidentno da ulaganja države u kragujevačku fabriku nikad nisu obelodanjena - kaže dr Kovačević.
Bezobrazluk
- Pregovori sa kragujevačkom fabrikom na žalost nisu jedini koji su vođeni loše. Ista situacija je i sa mnogim drugim firmama, a najnoviji primer je projekat Beograd na vodi.
Tek ćemo saznati šta se tu zapravo dešava. Bezobrazluk je što Vlada troši pare poreskih obveznika, a neće da upozna javnost sa pregovorima koje vodi sa inostranim važnim partnerima - zaključuje dr Kovačević.
Inače, fabrika u Kragujevcu je četiri godine radila u tri smene, tačnije od dana kada je počela proizvodnju automobila 500L. Dnevno sa trake izađe oko 645 vozila.
U saradnji sa sindikatima, menadžment fabrike radi na takozvanim dobrovoljnim odlascima koji bi se odmah realizovali.
Po svemu sudeći, budućnost najveće strane investicije u Srbiji je neizvesna. Oko 1,3 milijarde evra uloženih u obnavljanje starih Zastavinih pogona, nabavku najmodernije opreme i početak proizvodnje "velikog fiće" moglo bi da padne u vodu 31. decembra 2018, kada ističe ugovor koji je Vlada Srbije potpisala sa Fijatom 2008. godine.
Po tom ugovoru, našoj državi je pripalo 33, a italijanskom proizvođaču 67 odsto kapitala u zajedničkoj firmi. Koliko je naša država profitirala, a koliko izgubila u poslu sa Italijanima, mogli bismo da saznamo tek pošto se obelodani kompletan ugovor, sa svim skrivenim klauzulama koje su javnosti do danas ostale nedostupne.
