Zašto migrantskoj krizi nema kraja (3): Maradona iz Krnjače
Među njima je i 19-godišnji fudbaler Ibrahim Ishak iz Gane, koji je tu proteklih 11 meseci. Kao talentovanog igrača, ljudi iz OFK Beograda su ga uvrstili u drugi tim. U kampu je već dobio nadimak Maradona. Radi u Komesarijatu za izbeglice i pomaže migrantima iz Sirije, Avganistana i drugih zemalja. Naučio je srpski, a želi i ovde da ostane.
Lažna slika
- Većina njih i ne zna kuda je krenula. Čini mi se kao da imaju lažnu sliku, slepo veruju da u Evropi postoji zemlja u kojoj će moći da žive od socijalne pomoći i sve dobijati besplatno - konstatuje Rade Ćirić.
- Porodica mi je u Gani, gde ne želim da se vratim. Sa porodicom nisam u kontaktu, jer mislim da je tako najbolje. Zadovoljan sam Srbijom. Stekao sam ovde dosta prijatelja i zato želim da ostanem - kaže Ibrahim, koji je došao u Srbiju pre dve godine.
Njegov put nije bio nimalo lak. Putovao je preko Nigerije, Libije, Libana, Turske, Grčke i Makedonije. Bila je to, kaže, paklena ruta o kojoj ne želi da priča.
Prema rečima koordinatora kampa Radeta Ćirića, ima dovoljno smeštajnih kapaciteta u Krnjači, ali problem stvaraju "nevidljiva" lica koja stalno kruže i zbog kojih se može steći i lažan utisak da ih ima i više.
- Po zakonu o azilu, svi oni koji žele da borave u Srbiji, moraju da izraze nameru da žele azil, a ako ne žele da borave, moraju da prođu u što kraćem roku kroz našu zemlju. Nažalost, imamo pojedinaca koji su tu i po osam, devet meseci. S obzirom na to da nisu u sistemu, ne znamo ni ko su, ni odakle su. Želimo da pomognemo svakome ko je u nevolji, ali to ne možemo svim belosvetskim beskućnicima tako što ćemo ih držati ovde. Tako i ovi migranti moraju da odluče šta žele. Oko 120 ljudi je već zatražilo azil i ušli su u proceduru, preostalih 400 stalno dolazi i odlazi. Često ceo dan provedu na autobuskoj stanici, pa se vrate. Siguran sam da i to donekle stvara lažnu sliku povećanog broja migranata, ali ima istine da neki uprkos zabrani prelaska granica, uspevaju da dođu do Beograda - objašnjava Ćirić.
Budžet kojim raspolažu dovoljan je za najosnovnije potrebe. Pomoć stiže i od brojnih organizacija koje im doniraju higijenska sredstva, odeću i obuću. Neki put zabeleže krađu ili čarku među migrantima, ali sve se to brzo rešava.
Svaka baraka ima oko 16 soba i može da primi oko 50 osoba. Veći broj baraka su renovirane.
Očekuju se i kompjuteri, a u jednoj baraci napravljen je dečji kutak gde mališani mogu da se igraju i crtaju. Ognjen Krsmanović, administrativni operater pri Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, objašnjava zašto kamp deluje poluprazno.
- Čim se primakne veče, ako ne otputuju dalje, pre svega za Suboticu, ovde nastaje poprilična pometnja. Po nepisanom pravilu traži se krevet više. Sa Sirijcima imamo najmanje problema, a najteže, zbog jezika, komuniciramo sa ljudima iz Avganistana. Inače, dosta naših volontera govori arapski - kaže Krsmanović.
Što se samog ponašanja tiče, u najgorem svetlu su se pokazali migranti iz Alžira i Maroka.
- Naš cilj je da im pomognemo i uvedemo u sistem. Sirotinja najviše ispašta i čini mi se da je naš narod ima snažno saosećanje prema ovim nevoljnicima - uverava nas Krsmanović.
Prekinuto školovanje
Od Avganistana preko makedonske granice do Srbije došao i mladi prevodilac Matiulah Safi iz Kapise. Njemu i bratu trebalo je pet meseci.
- Nisam još odlučio da li ću ostati u Srbiji ili nastaviti putovanje. Sve je neizvesno. Svakako sam morao da odem, moj život je bio u opasnosti pošto sam radio kao prevodilac pri američkoj vojsci i tamo sam već obeležen. Porodica mi je ostala u Avganistanu. Ne znam kako su, jer danima nismo u kontaktu. Internet im nije svakodnevno dostupan, pa se povremeno čujemo. Svakako bih voleo da nastavim školovanje, jer sam u domovini bio na studijama informacione tehnologije... - poverava nam se Matiulah Safi.