Radnici neće da postanu roblje
Pošto ga je vlada dekretom nametnula Parlamentu, predlog ovog zakona je po "redu vožnje" otišao na čitanje u Senat. Odatle će još oštrija verzija teksta zakona biti vraćena u Parlament koji će o njemu raspravljati 15. juna. Sindikati upravo zato izabrali "dan uoči" - 14. jun za opšti štrajk kako bi izvršili pritisak na poslanike.
U međuvremenu traje rovovski rat između sindikata i vlade. Najradikalniji sindikat CGT odrekao se juče tvrde linije i predložio nastavak pregovora, dok je šef sindikata poslodavaca nazvao štrajkače "protuvama i teroristima".
U ovako usijanoj atmosferi predsednik Republike Fransoa Oland pokušava da javnosti pošalje sliku čvrstog šefa države pa je sinoć ponovo izjavio da "nema govora" da bi ključ spora - član 2 novog zakona o radu mogao da bude promenjen.
Po tom članu radnici bi mogli da prekrše kolektivni ugovor važeći u nekom privrednom sektoru ukoliko u okviru jednog preduzeća za to glasa više od polovine zaposlenih. Time bi mogli da budu dovedeni u pitanje i radno vreme od 35 časova nedeljno (među najkraćima u Evropi) i pravo na slobodno radno vreme. Nezadovoljni su naročito sindikati železnica i avijacije.
Nijedna vlada do sada nije uspela da reformiše francuski zakon o radu ili o socijalnom i zdravstvenom osiguranju koji favorizuje zaposlene u javnom sektoru na račun zaposlenih u privatnim preduzećima. Problem sindikata je što odbija promene uprkos činjenici da je radnik u Francuskoj do te mere prezaštićen da se poslodavci ne usuđuju da zapošljavaju na neograničeno vreme već uglavnom sklapaju ugovore o radu na ograničen period.
Bez podrške
U suštini radnici bi bili na dobitku, ukoliko bi mala i srednja preduzeća imala više autonomije kod zapošljavanja i otpuštanja jer, uprkos izuzecima, nijedan poslodavac u porodičnim preduzećima na primer nema interesa da otera radnika koji dobro radi i obrnuto. Sindikati međutim do sada nisu dovoljno insistirali na tome da zakon ne stavlja u isti koš velike korporacije i mala i srednja preduzeća. Zato nije čudo što većina Francuza, prema istraživanjima javnog mnjenja ipak ne podržava štrajkove i pretnju generalnim štrajkom 14. juna.
U boljševičkom maniru francuski sindikati o poslodavcima govore kao o "klasnim neprijateljima" trpajući u isti koš mala i srednja porodična preduzeća sa velikim korporacijama za koje su radnici roblje, nigde ne plaćaju porez, nalaze se iznad zakona i gomilaju bogatstvo zahvaljujući pravilu neoliberalne ekonomije da "nema pravila".
Mala i srednja preduzeća su sa radnicima žrtva ovakvog sistema jer posrću pod teretom poreza, a banke im i dalje uskraćuju povoljne kredite uprkos činjenici da Evropska centralna banka daje privatnim bankama novac faktički bez kamate.