Prvi put s Vučićem na jutrenje
"Rijaliti Vučić" i u vašem gradu...
“Rijaliti Aleksandar Vučić” nastavlja da smišlja nove i originalne ideje. Publika je surova, brzo se zasiti, pa je stalno treba “hraniti” sve fantastičnijim scenarijima. Za ovu nedelju izabrana je tema “Provešću 7 dana u Nišu, boraviću u kasarni kako ne bih trošio novac na drugi smeštaj zajedno sa ključnim ministrima, i primaću građane”.
Da li to znači da će i Vlada potpasti pod strogi vojnički režim? Da će Ivica Dačić morati da radi sklekove ako zakasni na povečerje? Da će Ivan Tasovac morati da se ošiša “na nulu”, ili da će Velja Ilić trčati kaznene krugove ako, ne daj Bože, unese alkohol u kantinu? Doduše, iz niške kasarne “Knjaz Mihailo” već su radosno poručili da premijera i ministre čeka pravi vojnički pasulj…
Međutim, vrlo brzo se ispostavilo da je višednevno Vučićevo prenemaganje oko borbene vlade, logorovanja po kasarnama, sramotna izjava da je za borbu protiv huligana “potreban opšti konsenzus u društvu” (pa čemu onda služe policija, pa i sam premijer?) u stvari samo predstavljalo zamajavanje naroda i odugovlačenje do ključne stvari koja se očekivala - poziv Vladimira Putina na sastanak u Rusiju.
Naravno, zvanična verzija je da je Vučić išao u Moskvu na iznenadni lekarski pregled (šta bi to govorilo o srpskom zdravstvu, kada najmoćniji među nama izbegava domaće lekare?), ali, jasno je da je išao po direktive u vezi sastavljanja nove vlade Srbije.
Time se potvrđuje ono što smo slutili odavno - niti narod koji je izabrao vlast odlučuje o svojoj sudbini, niti ti isti izabrani političari imaju moć da se odupru pritiscima sa strane.
Velike sile im daju potpunu slobodu u unutrašnjim pitanjima (vladavina prava i nezavisne institucije, šta to beše?), a “za spoljnu upotrebu” su manji od makovog zrna. Da ne koristim baš metaforu sa miševima…
A nama ostaje da čekamo nove fore i fazone iz rijalitija, ne brinite se, bujna je Vučićeva mašta, a još bujnija želja za vlašću i bogaćenjem. Zabave neće nedostajati, a za pasulj ćemo valjda uvek imati…
Mislim da bi najbolji završetak ovog teksta bio citat jednog nezadovoljnog građanina, koji možda najvernije oslikava trenutno stanje u Srbiji:
“Šta reći... On se ubi od posla, radno vreme mu je 20 sati, a učinak isti kao kad bi blejao na ulici”.