Stara himna za novu državu
Jednom prilikom, dok je neki ruski oficir tražio "da svi piju za njegovu smrt", francuski i srpski su pevali jedan drugome: Francuz "Marseljezu", a Srbin njemu "Bože pravde". Savezničkim orkestrima se srpska himna toliko dopala da su je stavljali u repertoar, a srpski đaci u Francuskoj, Engleskoj i Rusiji su njome osvajali prve nagrade na takmičenjima horova.
Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca posle Prvog svetskog rata označilo je kraj države Srbije i njene himne. Novu je komponovao Stanislav Binički, ali tako što su početak i završetak preuzeti iz stare. Tako je, odlukom koju je decembra 1919. godine potpisao ministar prosvete Kraljevine SHS, pesma "Bože pravde" još jedanput preuređena. Ovoga puta se iz nje izbacio pridev "srpski" i zamenio pridevom "naš".
Dok su reči "Bože pravde" od nastanka menjane mnogo puta, pa i pre no što je postala današnja srpska himna, melodija se nije menjala još otkad ju je pre skoro 150 godina komponovao Davorin Jenko, kao pesmu u komadu "Markova sablja".
Rodom Slovenac, a u duši veliki srpski rodoljub, Jenko je poslednjih decenija 19. veka bio jedna od glavnih muzičkih ličnosti Srbije tog vremena i veoma zaslužan za širenje muzičke kulture u Srbiji i oblikovanja nacionalnih osećanja Srba kroz muziku.
Ta njegova nastojanja hvalio je i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili".
Pevali i Englezi
U Odesi, na smotri Srpsko-hrvatsko-slovenačkog dobrovoljačkog korpusa 1916. godine, svi vojnici zajedno su pevali "Bože pravde", a onda i hrvatsku himnu "Lijepa naša domovino" i slovenačku "Naprej, zastava slave". Iste godine "Bože pravde" pevala se i u molitvama za srpski narod u engleskim crkvama. Na proslavi Vidovdana rastureno je 30.000 prevoda srpske himne širom Engleske.