Od rokenrola nema lepše igračke
- Sve je krenulo pre dve godine. Sve smo snimili i tražili smo pevača da to otpeva. Okupio sam sarajevsku raju Sanina Karića, Điđija Jankelića, Damira Arslanagića Arslu i Mladena Pavičića Pavu i oni su mi rekli da ne treba da tražimo pevača, da ja sve mogu da otpevam. Sve su to neke stare face koje su još aktivne. Nadam se da će ovaj projekat zaživeti i da ću imati šansu da se predstavim publici. Nisam kao klinac počeo da sviram zbog novca, već zbog onoga kako je Goran Bregović uvek govorio da je lakše curu smuvati kad sviraš gitaru. Rokenrol je naša igračka - kaže Zoran Šerbedžija.
Kako vidite danas pop-rok muziku na ovim prostorima?
- Ne znam koliko sam merodavan, jer sam dugo odsutan. Nisam baš čuo neke velike naslednike, jer na žalost ne dobijaju prostor od ovih drugih šund stvari koje prevladavaju. Tu ima par interesantnih bendova, kao što su Dubioza kolektiv, iz BiH, S.A.R.S iz Srbije je interesantan. Sviđaju mi se Bare iz Hrvatske, ali to su ljudi mojih godina ili malo mlađi. Sve ovo ostalo ili ja ne kontam ili uopšte ne mogu da svarim, taj neki površni pristup i to neko arlaukanje, neobični orijent. Ne znam ni kako to da nazovem. Kultura je uvek refleksija stanja u društvu. Nažalost, stanje u društvu je jako gadno. To je kao fudbalski tim, ako imaš jaku zemlju iza sebe onda pobeđuješ. Tako je i u rokenrolu, ne samo kod nas, nego uopšte. Malo sam razočaran kao roker.
Kako je bilo sarađivati sa Džonijem Štulićem?
- To je najveće iskustvo u životu. Davno sam radio sa Džonijem, krajem 90-ih godina. Od njega čovek može mnogo da nauči. Džoni s kim odradi više se ne čuje. Bilo je to divno druženje, ali direktan kontakt nemamo više. Nerado on gaji kontakte. Mogu o njemu reći sve najbolje. On je genijalac na ovim prostorima, kao talenat. E, sad što nije znao da napravi lovu kao neke njegove kolege, to je nažalost samo njegova greška. On ima neverovatnu harizmu.
Slavni rođak Rade
Da li vam je Rade Šerbedžija rođak?
- Rade i ja smo se upoznali na promociji albuma "Nekako s proljeća" Crvene jabuke u Salunu u Zagrebu. Dok smo čekali da počnemo vidim sedu, čupavu glavu kako se probija do bine. Bio je to Rade. Rekao sam mu da sam i ja Šerbedžija, a on mi kaže pa i moj sin Danilo svira gitaru. Tako je počelo druženje sa njim. Pola koncerta proveo je kraj mene i kraj Husovog maršala koji sam svirao i nije dao nikom da mi priđe. Rekao mi je da smo mi svi Šerbedžije po nekim njegovim saznanjima jedna loza i čak da vučemo korene iz Gruzije. Retko se viđamo, ali sam u kontaktu sa njegovim sinom Danilom.
Šta vam nedostaje iz Sarajeva?
- Meni je i dalje to ostala jedna zemlja i nadam se da će se sve to vratiti. Iz Sarajeva mi nedostaju slike, mirisi, ulice, ti kvaliteti koje smo imali mi Jugosloveni, Balkanci, koji smo veoma slični bili. Nedostaje mi i Beograd, gde sam provodio divne dane snimajući i nastupajući, Zagreb, Split, gde smo uživali u mladoj raji, zgodnim devojkama. Nedostaje mi ljubav koja je bila.
Da li može od muzike da se živi?
- Teško. Postoje oni što sviraju za par evra čitavu noć, i oni koji sviraju par sata za puno evra. Izgubila se ta srednja klasa. Takav je globalizam u svemu, i u ekonomiji i u zabavi. Najveća smrt za rokenrol su ti neki samozvani di-džejevi, koji kući na laptopu naprave muziku i puštaju. Ponekad sviram neke jugopartije, za bajker klubove, u teatru, u irskim pabovima. Što bi rekao Džoni Štulić, da nije ženine plate, bilo bi veselo.
Pročitajte još:
* "Svet treba da se smiri i prestane da se drogira"
* Muzička čestitka za najvećeg gospodina rokenrola
* VIDEO: Ova žena je spojila operu i AC/DC. Pogledajte kako!