Srbijo, deca su ti pametna, ali gladna...
Naravno, tu ne mislim na one montirane predizborne momente sa jednim te istim licima, koji vam tapšu i kliču za jedan sendvič i flašicu soka. Mislim na onaj iskren pogled i želju da nešto stvarno promenite i poboljšate, da doprinesete razvoju svoje okoline, ljudi, a posebno mladih, jer to su naša deca, amanet u koji treba da ulažemo i u koji treba da verujemo. Mi, međutim, niti ulažemo niti verujemo.
Jedan primer koji se ovih dana našao pod lupom ukazuje na vašu sramotu, na sramotu svih nas ili bar onih koji nisu želeli da vide i čuju. Naime, srednjoškolac Jovan Stević, mladi genije koji živi u svetu matematike, osetio je od ranih dana šta znači glad, nemaština, život u uslovima nedostojnim za čoveka, jer sa samohranom majkom živi od 8.400 dinara mesečno.
"Vidite, ja često nisam imao šta da jedem. Ali, u tim trenucima moj mozak je uspevao da igrom sa brojkama zavara prazan stomak. Ne treba meni mnogo hrane. Voleo bih da imam samo toliko da ne budem gladan. Ne bih se razbacivao hranom", rekao je Jovan...
Ona je nekada kao medicinska sestra služila državi za vreme ratnih dešavanja na Kosovu, ali joj se država nije odužila. Sada kada je bolesna i nemoćna, svi su je zaboravili, kako to obično i biva. Jovan više pamti dane kada je bio gladan nego sit, ali ga sve to nije sprečilo u njegovoj misiji. On je nastavio da množi, izvlači korene, kvadrira, računa procente, ređa petice i diplome... praznim stomakom, ali punim srcem kojim veruje u bolje sutra. A on ne traži mnogo, samo toliko da ne bude gladan.
Koliko ovakvih Jovana ima Srbija? Koliko je onih za koje nikad nećemo saznati? Ne smemo više dozvoliti mladima da napuštaju Srbiju i pridruže se onima koji se nikada neće vratiti. Stoga, dragi činovnici, umesto da se bavite kulama na vodi, okrenite se ljudima čija sudbina zavisi od vas, jer džaba nam sve to ako nas glad primora da pobegnemo odavde.
