Čovek koji je spajao umetnost i sport
Janković je, prema tvrdnjama mnogih stručnjaka, bio jedan od najtalentovanijih košarkaša koji je ponikao na ovim prostorima. Posedovao je fantastičan šut, postizao je koševe iz nemogućih situacija. Umeo je da pogađa trojke (koje su tek uvedene u njegovo vreme) i sa osam-devet metara, što je protivnike dovodilo do ludila.
Vlade Đurović, koji je sa Jankovićem radio i u "Zvezdi" i u grčkom "Panioniosu", izjavio je da nije trenirao pametnijeg igrača. Boban se ni van terena nije uklapao u šablone i predrasude koje imamo o sportistima. Naime, kada je zaradio malo veću svotu novca, on nije, kao što radi većina njegovih kolega, otvorio kafanu već - knjižaru!
Zbog svog temperamenta Boban nije bio član A reprezentacije, za najbolji tim Jugoslavije igrao je samo na Balkanskom šampionatu 1985. u Skoplju, gde je osvojio zlatnu medalju. U godini kada je bio najbolji igrač domaće lige, nije otišao na Olimpijske igre u Barseloni 1992. jer je Jugoslaviji zbog sankcija bilo onemogućeno da učestvuje.
Bobanov saigrač u "Panioniosu" Pi-Džej Braun, koji je kasnije imao veoma uspešnu NBA karijeru (čak je 2008. sa "Boston Seltiksima" bio i prvak najjače lige na svetu), izjavio je da "kada Boban ima svoje veče, to onda nije košarka, već veče Bobanove kreacije".
Ovaj Amerikanac je takođe istakao i Jankovićev patriotizam, rekavši da je jedini meč u kome nije video Bobana nasmejanog, odigran u za nas ratnoj 1993. godini protiv Mesađera iz Rima, u kome je najbolji igrač bila velika hrvatska zvezda Dino Rađa. Janković je odigrao jedan od najboljih mečeva karijere, postigavši čak 41 poen i podario je svom klubu Panioniosu možda i najveću pobedu u klupskoj istoriji.
Boban je bio izrazito pravdoljubiv i nije trpeo nepravdu. Takav njegov karakter je, nažalost, tragičnog 28. aprila 1993. doveo do jedne od najstrašnijih scena viđenih na košarkaškim terenima, kada je u meču protiv evropskog velikana "Panatinaikosa", reagujući na pogrešnu sudijsku odluku, Boban udario glavom u konstrukciju koša, teško povredio kičmenu moždinu i ostao doživotno paralizovan.
Boban više nije prohodao, 13 godina je živeo u kolicima, vremenom je dobio na težini i to njegovo plemenito srce više nije moglo da izdrži. Janković je preminuo 28. juna 2006. od srčanog udara, a njegovoj sahrani u Atini (koju je, u znak poštovanja, platila opština u kojoj se nalazi "Panionios"), prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi.
Poslednji put sam Bobana video na Malom Kalemegdanu nekoliko godina pre njegove smrti, na jednoj egzibicionoj utakmici. Bio je u kolicima i u njegovim očima se videla seta što ne može da istrči na teren i kao nekada oduševi publiku nesvakidašnjim potezima.
Mi, koji smo uživali u njegovim košarkaškim čarolijama, nikada nećemo zaboraviti čoveka koji nam je godinama pokazivao koliko mala može da bude razlika između umetnosti i sporta.