Vaskrs u kućerku od 36 kvadrata
Matijeviće je "Oluja" avgusta 1995. godine proterala na Kosovo. Otac, majka, baka, sestra, pobegli su iz rodnog Bunića u Lici. U Bijeljini su utovareni u voz, čija se lokomotiva nije zaustavljala do Kosovske Mitrovice.
- Rasporedili su ih u prihvatnom centru u Gazivodama. Bili smo razdvojeni kada su krenuli. Mesecima nisu znali da li sam živ, ali nisu odustali od potrage. Našli su me preko oglasa u novinama i prvi put smo se čuli u decembru 1995. - kaže Nenad Matijević. Od kako su sa ratnim vihorom napustili Bunić, u kojem je bilo 200 srpskih kuća, život nije prestajao da ih šiba.
Dečji dodatak od 20 evra
Matijevići, Nenad i njegova supruga Milka, ćerka Jelena, sa Nenadovom majkom Spasom žive od 20 evra dečjeg dodatka, Nenadove snage i njegovih dnevnica. Dok još može da radi.
- Pokušao sam da nađem posao u Beogradu, Novom Sadu i Zrenjaninu. Radio fizičke poslove, živeo pod kirijom, njima donosio, ali nije išlo, pa sam i ja došao u Gazivode. Ništa nismo imali, samo jednu sobicu sa pet kreveta na kojima smo spavali. Na svu tu muku, tokom bombarodovanja 1999. moju majku je ranio geler. Otac Mile je preminuo 2006. godine, potom baka Milka, a sestra Nada je umrla u 26. godini života - priča naš sagovornik.
I tu nije kraj. Nenad je rođen u SFRJ, u Hrvatskoj, 1975. godine, ali na papiru on ne postoji. Nema matični broj, i već dve decenije ima samo jedan identitet - izbegličku ličnu kartu.
- Tu legitimaciju produžavam svake dve godine. Ličnu kartu ne mogu da dobijem bez matičnog broja. Već dve decenije se vrtim u krug, kao da ne postojim. Preko advokata iz Plaškog izvadio sam rodni list, tamo piše da sam upisan u knjigu državljana, ali nema matičnog broja. Promenili su i opštinu. Pre rata je to bila Titova Korenica, a sada je Udbina. Upućivali su me na kancelariju u Zagrebu, a tamo kažu da su matične knjige izgorele. Kosovska policija me jednom zaustavila i rekla da će me uhapsiti ako ne izvadim dokumenta. Išao sam u predstavništvo Hrvatske u Prištini, a tamo su mi rekli da ne mogu da mi pomognu - očajan je Nenad. Ipak, on ne kuka.
Izbeglica, dakle, ničiji
U zavičaju Nenad ima 12, 5 hektara obradive zemlje u nasleđu, oko dva hektara šume i kuću. Ništa od toga ne može da obiđe, ni da koristi, ni da proda. Nema matični broj, nema državljanstvo, on je izbeglica, dakle ničiji.
- Zadovoljan sam što imam porodicu i krov nad glavom. Od svojih ruku sam kupio kućicu u Zubinom Potoku, niko mi jedan pfenig nije dao. Radio sam u pekari četiri godine, sedam godina sam bio drvoseča, prihvatam sve poslove. Voleo bih da mogu da nađem neki lakši posao. Imam 40 godina, a skoro 30 radim teške fizičke poslove, ne znam koliko dugo ću još moći. Eto, kada bi se nešto našlo za mene u komunalnom, da budem čuvar, bio bih prezadovoljan - sanjari Nenad.