Priča o partizanki Ljubici Purić (2): Iščupala mu srce i zaigrala
Na samom kraju te premučne i teške priče, kojoj bi se u celini imalo šta prigovoriti i lako demantovati mnoge činjenice, netačnosti i preuveličavanja kojima vrve svih 1.300 strana ove "istorije", Džomić je doslovce rekao: "Kažu da je u Novoj Varoši jedna Purićka, kći sveštenika, svome brati iščupala srce i zaigrala kolo!".
I ja, kao i mnogi koji su to čuli i videli, a pogotovu još retki borci i učesnici NOB i naročito oni iz novovaroškog kraja, bili smo zatečeni i zgroženi tvrdnjom da je sestra digla ruku na brata, da se dogodilo čudo koje nije zabeleženo u analima kriminalistike i u istoriji srpskog naroda.
Zato sam već prilikom prvog susreta sa sveštenikom Džomićem tražio da mi kaže ko je bila i kako se zove ta "Purićka" i gde se tačno i kad desio taj nečuveni zločin kako bih raspleo tu zagonetku. Nije mi tada kazao ništa više od onoga što je saopštio u emisiji, ali je ponovio da je to sigurno i tačno i da on za to ima dokaze - da će sve objaviti u četvrtom tomu svoje storije o zločinima komunista nad sveštenicima srpske pravoslavne crkve.
Kako mi odmah potom ni neki Novovarošani i Zlatarci koje sam pitao nisu mogli kazati ništa određenije, kako su i sami oni bili zatečeni i u neverici, sve je ostalo na tome da čekam Džomićevu knjigu. Priča o "bezdušnoj partizanki sa Zlatara" je, međutim, iznova vaskrsnula nedavno u Beogradu kad sam, povodom sasvim druge priče, sreo devedesetdvogodišnjeg Dika Pejatovića, penzionisanog pukovnika, prvoborca i nosioca Partizanske spomenice 1941, poslednjeg još živog gerilca sa Zlatara, i njegovog, koju godinu mlađeg saborca iz Treće proleterske sandžačke brigade, Milu Đorđić, Bosanku, rodom iz Bradine, koju je borbeni put doveo među Zlatarce i zauvek je vezao za ovaj kraj.
Fotografija u torbici
Mila Đorđić pokazuje malu fotografiju svoje drugarice Ljubice koju kao amajliju uvek nosi u tašni, nepokolebljivo uverena da su njene ruke čiste, da je ona do kraja ostala odana svojim idealima, ali da se pri tom nikada nije ni najmanje ogrešila, a pogotovu ne ubila brata, koji je bio na drugoj strani ideološke barikade.
Čim sam u razgovoru sa Pejatovićem i Đorđićkom spomenuo slučaj neke "Purićke", ćerke sveštenika iz Nove Varoši, koja je, kako se priča, zverski ubila brata i potom se iživljavala nad njim, oboje su u glas gnevno graknuli da je to najgrozomornija laž na račun njihove, nažalost odavno pokojne drugarice i saborca Ljubice Purić, časnog čoveka, nosioca Partizanske spomenice 1941 i posleratnog uzornog i uglednog rukovodioca.
- Osim mojih najbližih, moje ćerke i njene porodice, ja u životu nisam imala boljeg prijatelja niti nekoga ko mi je bio toliko drag, ko mi je toliko značio, kao što je bila Ljubica Purić - veli Mila Đorđić, sićušna, krhka, ali veoma krepka i bistroumna starica, koja je, iako maloletna, izdržala sve muke i patnje na dugom i mukotrpnom borbenom putu slavne Treće proleterske brigade.
- Jednom takvom čoveku, jednom tako odanom, plemenitom i nepokolebljivom borcu, pripisati takvu laž i to u trenu kad njega već više od dvadeset godina nema među živima, predstavlja prvorazrednu bezdušnost i sramotu, a sve je tim teže i sramotnije što je to izreklo svešteno lice, čovek koji je zaklet i pred bogom i pred ljudima da zbori istinu i samo istinu - veli Mila Đorđić i pokazuje malu fotografiju svoje drugarice Ljubice koju kao amajliju uvek nosi u tašni,
nepokolebljivo uverena da su njene ruke čiste, da je ona do kraja ostala odana svojim idealima, ali da se pri tom nikada nije ni najmanje ogrešila, a pogotovu ne ubila brata, koji je bio na drugoj strani ideološke barikade.