Zaboravljeni običaji: Posuđe od zemlje
Narodno grnčarstvo ipak nije odolelo ni uticajima sa strane, što je obogatilo ponudu predmeta od zemlje.
Osnovna sirovina u grnčarstvu je glina. Od nje su se najčešće izrađivale crepulje i vršnici, plitke, a teške posude za pečenje hleba. Gline je bilo gotovo svuda u Srbiji, a nekada se vadila i iz rudnika. Pripremala se tako što se najpre gazila, povremeno kvasila, potom se prosejavala kroz džakove, i ostavljala da se prosuši. Pravi majstor je znao kada je glina spremna za upotrebu, jer ona nije smela da bude ni previše vlažna, ali ni presušena.
Zemlja za pečenje posuda čistila se od slame, ivera i druge nečistoće, ponovo se gazila nogama da ne bi ostalo tvrdih komada, i na kraju se mesila uz kvašenje i ponovo ostavljala na sušenje. Pod otvorenim nebom oblikovale bi se crepulje i vršnici koji su se potom pekli na vatri. Posude su pokrivane žarom i pepelom da bi se ispekle ujednačeno, a pečenje je trajalo satima. Ova grnčarija se obično pravila u proleće ili na jesen.
Na srpskom jugu pravile su je žene isključivo u junu, pred Vidovdan. Crepulje i vršnike smele su da prave samo udate žene, pa je ova keramika i nazvana ženskom. Koristile su samo ruke, a dok su to radile, nisu smele da budu trudne ili da imaju menstruaciju.
Izrada grnčarije na ručnom kolu danas se još održala u selu Zlakusi u okolini Užica. Do pre nekoliko decenija ova tehnika koristila se i u Raškoj, u okolini Novog Pazara, u Oholju, zatim na Kosovu, u đakovičkom kraju, i kod Užica. Predmeti ove grnčarske tehnike pravljeni su od peskovite gline uz dodatak kalcita. Tako pripremljena glina postavljala se na grnčarsko kolo, a onda bi grnčar jednom rukom kolo pokretao, a drugom oblikovao posudu.