Zdravlje sve gore, nade sve manje

Procenjuje se da je u ratovima vođenim na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do 1999. učestvovalo više od pola miliona ljudi iz Srbije, a pored njih posttraumatskom stresnom poremećaju izloženo je i civilno stanovništvo. Prema navodima stručnjaka, više od 15 odsto balkanskih ratnika trpi posledice ratnih trauma kojima su bili izloženi.

Ovom dobrovoljcu, kojeg se odrekla i Srbija i Republika Srpska, gde je ratovao dve godine, od Višegrada do Sarajeva, pomažu penzionisana majka Vesna, ali i brojni čitaoci "Vesti" koji godinama šalju sredstva za lekove ovoj familiji.

Vetar, koji povremeno nadođe sa okolnih brda, nanosi prašinu pred zgradom u koju ulazimo da bismo uručili novčani poklon 300 australijskih dolara dar porodice Milivoja i Božane Milosavljević iz Melburna, rodom iz okoline Valjeva, plemenitih ljudi koji su već više puta pokazali humanost prema bolesnima, starima i nemoćnima iz otadžbine. Dočekuje nas Vesna, suznih očiju, mimikom govoreći da njenom Dejanu, uprkos terapijama, zdravstveno stanje nije dobro.

- Hvala dragoj porodici, čujemo da su to vremešni ljudi, velikog srca, koji brinu za Dejana kao za svog najrođenijeg. Neka im dragi Bog podari zdravlje i sreću, neka ih blagoslovi božjim darovima na životnom putu. Novac će ići na Dejanovo lečenje, oko 100 evra nam je potrebno mesečno samo za lekove, ali biće ih uvek, makar hleba ne jela - kaže Vesna, kojoj Dejanovo zdravlje, na žalost, nije jedina briga. Punih 11 godina žive u stanu bez vode i struje, srećni su što imaju kakav-takav krov nad glavom, što im dobri ljudi obezbede ogrev za hladne dane, a pre svega lekove za Dejanovo lečenje.

- Vodim ga na stalne kontrole na Ortopedsko odeljenje u Vranju, ali stanje nogu se očito pogoršava, lekari savetuju da bude prebačen na Hirurško odeljenje. Mi bismo želeli da dobijemo uput za neku od državnih klinika u Nišu ili Beogradu, da ga tamo leče savremenim metodama... Ali, od toga nema ništa, taj uput nikad nećemo dobiti, mi smo građani drugog reda... Bojim se krajnjeg ishoda, noćima ne spavam. Bojim se da će na kraju da Dejanu amputiraju nogu. On je svoju mladost ostavio na ratištu, a problem je da dobije uput za lečenje. Da nije našeg stalnog donatora N. J. iz Minhena i povremeno ljudi koji se sažale nad našom sudbinom odavno bismo bili pokojni. Punih jedanaest godina brinu ljudi iz dijaspore o nama i oni nam produžavaju život. Hvala im! - plače Vesna na rastanku. Pozdravljamo se, izlazimo, sunce udara jače u teme, mučnina, koju sudbine nanose, steže obruč i oko reporterovog srca. Sve to treba izdržati i pomoći - kako Bog nalaže.