Dudovina za bolju rakiju

Nekada je bačvarski zanat obuhvatao zanatlije kačare, pintere i bačvare, a jedino zajedničko im je bilo to što su upotrebljavali drvo. Za sve ove zanate bilo je potrebno znanje i iskustvo koje se prenosilo sa kolena na koleno, ali i naročiti alat koji ni najbolji samouki majstor nije posedovao. Zato je bačvarski zanat bio redak, a potreban, stoga i cenjen. 

Procvatom gradova i trgovine u srednjem veku razvijali su se mnogi zanati, pa i bačvarski. Posle oslobođenja od Turaka u Srbiju je iz Austorougarske pristiglo dosta raznih zanatlija koji su doneli nove tehnologije i alate, a sa njima i nazive svojih rukotvorina. 

Bačvarski zanat se uvek održavao tamo gde ima dosta šume. Nema dobrog bureta, bačve, čabra ili kace bez postojane građe. Cela Vojvodina, a naročito Srem, obilovali su izvrsnim hrastom za izradu duga ili dužica, posebno obrađenih drvenih ploča kojim su se daske za burad i bačve držale na okupu. Duge su pravile posebno obučene zanatlije, dužičari, najviše poreklom iz Like, ali su vremenom njihov posao preuzeli bačvari. 

Dobri bačvari su morali da poznaju dosta tehnika za obradu drveta: cepanje, tesanje, savijanje i slaganje duga... Seoski majstori su pravili i razne vrste kaca. Najteže je bilo napraviti ogromnu burad u kojoj se, na primer, drži vino. Smatralo se da je onaj ko je uspevao da napravi ogromno vinsko bure položio majstorski ispit za bačvara, i da će lako moći da napravi i bilo koji drugi bačvarski proizvod. 

Koja vrsta drveta će se koristiti za izradu neke bačvarske rukotvorine, zavisilo je od toga čemu će rukotvorina služiti. Tako se za burad u kojem će se čuvati vino najviše koristi hrastovina, dok je za čuvanje rakije najbolja dudovina jer piće vremenom dobija zlatnožutu boju, pa ima i bolju prođu. 

U bačvarstvu se koriste još i bagrem i kesten, a za velike kace, pored hrasta, još i jasen, bor i smreka. Drvo za bilo koju bačvarsku posudu najpre mora da se suši dve godine. Cepano drvo se stavlja na promajno mesto, i za to je bio najbolji tavan.