Miomiris Svete Sare

Manastir je poslednjih godina postao stecište vernika koji se uzdaju u čudotvorne moći Svete Sare, ktitorke manastira koja je sahranjena u njegovom groblju. O nastanku Sarinca govori predanje o tri sestre Sari, Raletini i Deni. Pošto im je otac, srpski velikaš, poginuo u Kosovskom boju, one su krajem 14. veka razdelile nasleđeno bogatstvo i podigle Sarinac, Raletinac i Denkovac. Najezdom Turaka ove svetinje bivaju porušene i zapustele.

Na mestu starog crkvišta Sarinca podignuti su nova crkva i konak 1996. godine, a do dana današnjeg prepričava se kako je crkvište pronađeno. Neposredno posle Drugog svetskog rata, nekoliko mladića iz ovog kraja su, poneseni pričom o skrivenom zlatu, počeli da kopaju na tajanstvenom mestu, za koje se govorilo da isijava svetlost od zlata.

Ne sluteći da raskopava grob Svete Sare, jedan kopač je zabio kramp u zemlju i čuo tup udarac, ali je umesto ćupa sa blagom pronašao ljudsku lobanju a kosti su divno mirisale. Lobanju je bacio na zemlju i pobegao, a čim je došao kući, kosa mu je opala, a iz glave potekao gnoj. Njegovi ukućani su pozvali oca Gavrila iz Raletinca da ga ispovedi. Kada mu je sveštenik pročitao molitvu, kažu da ga je oslobodio bolesti. Mošti Svete Sare prenete su u Raletinac, a pošto je polovinom devedesetih godina manastirska crkva konačno obnovljena, Sveta Sara se igumanu javljala tri noći zaredom u snu i govorila mu da njeno telo vrati u grob, u njen manastir.

Tako i bi, a na grob je postavljen krst od belog mermera. Pre nekoliko godina Sarine mošti su prenete u crkvu i smeštene u kivot, divno izrađen u duborezu. Njen skelet je u potpunosti sačuvan, a tvrdi se da se iz njih i dalje širi miomiris koji otkriva sveto biće. Svedoci pričaju da se miomiris najjače oseća u vreme crkvenih praznika i liturgije, kao i na Spasovdan, manastirsku slavu.