Kako su građani Kosovske Mitrovice položili test humanosti: Čovečnost iznad svih iskušenja!

Rakića je petoro i njihovom stanju je uvek veselo i glasno. Ivana i Zoran imaju troje dece Irenu, Davida i Elenu, a od nedavno i psa Lea. Ta mlada porodica već šest godina vodi jednu veliku bitku, a dobijaju je najviše zahvaljući tome što njihove komšije, rođaci, prijatelji i neznanci, u kosmetskoj sumornoj svakodnevici nisu zaboravili kako da budu ljudi.

Mala Elena u aprilu puni osam godina. Izgleda kao bilo koje drugo dete, ali boluje od usporenog psihomotornog razvoja. Od svoje druge godine raste uz lekarske tretmane i bele mantile. I za sve to, bilo je potrebno mnogo novca koji porodica Rakić nema. 

- Prvo se lečila u Zavodu za psihofizološke poremećaje i govornu patologiju u Beogradu. Nažalost, u Mitrovci nemamo logopeda, ni psihologa, pa smo plaćali privatno. Puno su joj pomogli tretmani aminokiselinama, ali su i oni bili preskupi. I na kraju joj otišla na tretman matičnim ćelijama u Ukrajinu, za koji do poslednjeg trenutka nismo znali da li ćemo moći da platimo. Kao radnik Trepče, primam minimalac, pa sam kupila peć da bih pravila peciva i prodavala, na sve načine pokušavala da skupim neophodan novac - priča mama Ivana.

Zoran Rakić, radnik Standarda, sa platom oko 50.000 dinara obezbeđuje celu porodicu.

- Mi se borimo, ali porodica svakako ispašta. Evo, David se bavi fudbalom i ali je prinuđen da igra u starim patikama, nema za novu loptu...

David i Irena ne obaziru se na poneki podrugljiv pogled, oni obožavaju najmlađu sestru Elenu. Sa 10 godina i 15 osvojenih medalja, David je pravo fudbalsko čudo od deteta. Ponosno ističe da igra za FK Trepča i ozbiljno objašnjava da je "veoma zadovoljan doprinosom".

- Takmičimo se u SOS i Minimaksi ligi, pobeđujemo stalno. Ne znam koliko sam golova dao, ali dosta ih je u mojoj karijeri - odlučno je kazao mališan koji je prošle godine izabran i za najboljeg igrača generacije rođene 2005. godine.

- Navijam za Crvenu zvezdu, ali želim da igram u Barseloni - završio je David koji se poverio mami da će tada, trčeći pobednički krug na stadionu Kamp noa, biti u poziciji da i on pomogne svima koji su pomogli njegovoj sestri Eleni.

Tinejdžerka Irena, učenica osmog razreda, nada se da će upisati srednju medicinsku školu. I ona se bavi sportom.  

- Treniram kik boks. Kod nas ima dosta sportova koje možemo da treniramo. Nemamo baš uslova za treniranje, ali imamo i košarku, i karate...

Porodici Rakić, povrh ovakve životne priče, tovare se i one muke sa početka teksta, opterećene politikom na KiM i njima dobro poznatim strahom od neizvesnog. Život bi im izvesno bio lagodniji u nekom drugom gradu. 

- I kada bih imao gde, ne bih otišao. Ni za šta ne bih menjao moj rodni kraj - kaže otac Zoran.

- Nigde nemam narod kao što je naš - dodaje mama Ivana.

- Ovde su ljudi ipak nekako najsrdačniji i najrazumniji. I pored svega, izlazili su nam u susret, koliko je ko mogao, svih ovih godina. Borićemo se za Elenino zdravlje, da bude sposobna da sama jede, da se obuče, okupa i da je još dva puta odvedemo u Kijev. Možda ona bude kao svako drugo dete i možda sutra taj isti narod kaže - uspeli smo da od bolesti iščupamo još jedno dete! - kažu Rakići.