Tepsija za ispit

* Šegrti su ovaj zanat učili šest i više godina, i primani su uglavnom iz zanatlijskih porodica. Dugo su učili uglavnom posmatrajući majstora i kalfe, bez posebnog upućivanja i objašnjavanja. Dobar majstor kazandžija je bio onaj koji je mogao da izradi do 20 tepsija. Tek kad nauči da izradi tepsiju, šegrt je mogao da pređe na učenje kazana, bakrača, đuguma, a potom da polaže ispit za kalfu.

*  Mnogi majstori kazandžije krili su od drugih svoje veštine, a naročito oni koji su se bavili prvim korakom, krojenjem bakra. Zato je svaki imo originalni način rada, a udruživali bi se samo kada je trebalo napraviti krupnije predmete, kao što su kotlovi. Postojale su i čitave kazandžijske porodice koje bi se ovim zanatom bavile i po dva, tri veka. Često su i delovi grada ili ulica dobijali nazive po svojim zanatlijama, npr. Kazandžijski sokak. Veliki zanatski centri u Srbiji bili su Pirot, Niš i Prizren.

* Sa oslobađanjem od turske vlasti i prelaskom srpskog stanovništva u gradove, sve više su se širili evropski običaji, pa je i potražnja za kućnim bakarnim posuđem polako nestajala. Između dva svetska rata pojavili su se fabrički proizvodi koji su ih brzo i lako zamenili, što je uticalo na propadanje mnogih zanata, pa i kazandžijskog. U današnje vreme kazandžije se bave samo proizvodnjom kazana za pečenje rakije, za topljenje masti i iskuvavanje rublja, kotlića za riblju čorbu. I dalje ih ima u Beogradu, Valjevu, Nišu, Leskovcu, Vranju, Novom Sadu, i po selima. Jedan poznati kazandžija iz Novog Sada koji serijski pravi kazane za rakiju i izvozi ih širom sveta kaže: "Da bi se iskovao jedan kazan od 100 litara, potrebno je 15 dana mukotrpnog rada i mnogo veštine: morate da budete bravar, limar, metalostrugar i pomalo - vajar".