Pomoć iz Norveške, lek sa ranjene metohijske duše

Gde god da čovek krene, zavičaj u srcu nosi, a Marko se njemu vratio na najplementiji način. Ipak, kada je u februaru sa dalekog severa, stigla novčana pomoć od 1000 evra za dve porodice u Orahovcu i Velikoj Hoči, verovatno ni on, ni njegovi najbliži nisu slutili koliko su i kako teško ranjenim dušama pomogli. Predložila sam da novac bude uručen porodici Bogoljuba Rašića u Orahovcu i Dragutina Kostića u Velikoj Hoči.

Niz humanitarnih akcija

Predsednik Društva je stomatolog po struci i profesor na Stomatološkom fakultetu u Bergenu. I pored mnogobrojnih i važnih obaveza, ima vremena i duša ga vuče da se posveti onima kojima život i dalje piše stranice u sumornoj stvarnosti Kosova i Metohije.

- Okosnica rada društva je okupljanje Srba i njihovih prijatelja i negovanje naše bogate tradicije. U rad društva se uključio veliki broj srpskih intelektualaca, doktora, inženjera, nastavnika i umetnika koji žive u Bergenu. Reč je o izuzetnim ljudima i njihov društveni status nam omogućava da se Društvo Srba dobro pozicionira, bude prepoznatljivo i ozbiljno shvaćeno u lokalnom norveškom okruženju - pojašnjava Marko Šćepanović.

Do sada je Društvo sprovelo niz humanitarnih akcija. Slali su medicinske aparate u različite bolnice po Srbiji, novčanu pomoć porodicama koje je zadesila nesreća u poplavama po Srbiji i Republici Srpskoj. A poslednju u nizu su namenili Kosovu i Metohiju, odakle je jedan broj članova Društva.

Bog neka im dobrim vrati

Novčanu pomoć u Orahovac je doneo Markov otac Dragomir, rođeni Pećanac, a danas stomatolog u Ugljaru kraj Gračanice. Lično ju je uručio porodicama. Skromnim Rašićima novac iz delake Norveške znači lek. Susret sa njima nikoga ne bi ostavio ravnodušnim.

Miomirka je stub domaćinstva u kojem živi sa sinom Daliborom i suprugom Bogoljubom, kome je pre tri meseca amputirana noga. Posle dugogodišnje bitke sa dijabetesom, Bogoljub, nekada jak i snažan majstor i zidar, danas je vezan za krevet. Podmukla bolest odnela mu je i vid, pa bez pomoći supruge i sina ne može nikuda. Tek nedavno su nabavili invalidska kolica.

Bogoljuba, Bogija, iz sna bude bolovi i telesni i duševni. Potrebna mu je jaka terapija, dve vrste insulina koji mora da uzima, a često i da ga kupi. Potrebna je i pravilna ishrana. A za sve to je potrebno novaca, kojih nema.

- Insulina nekada ima, a nekad nema u apoteci u Orahovcu, a za kupovinu, znate i sami, treba poveća suma novca. Hrana za dijabetičare je takođe dosta skupa... - tek je počela Momirka Dragomiru da priča, a kost sudbine se zaglavila u grlu.

Suze su joj navirale na oči. Pokušala je da ih zaustavi, ali one ni ne idu iz očiju, već iz duše.

- Od bedne plate koju dobijam radeći kao čistačica u ambulanti u donjem delu Orahovca, sve to ne može da se kupi. Dalibor ne radi, a i sada i ne može, jer ne može oca da ostavi samog. Uz takvu bolest i jake bolove ide i velika nervoza i sve to treba da se podnese. To nije jedan dan ili dva, već to traje. Hvala Bogu, imamo svoju kuću, suprug je bio majstor, zidar... Njegove ruke su se savile od čekića i cigala. Dok je mogao, radio je, ali sada je nemoćan. A mi, makar jeli hleb i so, njemu moramo da kupimo lekove i hranu. Znamo da ne može da ozdravi, ali da mu makar bude lakše - pričala je Momirka.

Za pomoć humanih ljudi iz daleka, beskrajno je zahvalna:

- Bog neka im dobrom vrati. Hvala im do neba, bar ću jedno vreme da mu kupujem to što je potrebno, a posle opet će Bog nešto da iznese!

Uteha za ubijenu nadu

Stari Dragutin - Dragi Kostić u Velikoj Hoči živi sa ćerkom Zlatom od 1998. godine. Neočekivane goste primio je u skromni dom druge ćerke koja se odselila. Njegova nesreća svim suzama ovoga sveta se ne bi mogla oplakati. U selu Retimlju imao je sve - živu i zdravu porodicu, kuću, imanje, stoku. Imao je suprugu, tri kćeri i dvojicu sinova. Jugoslava je dobio januara 1970. godine, a šest godina kasnije i Saška. Starijeg su jula 1998. iz vinograda u Petkopolju kod sela Zočišta kidnapovali OVK teroristi, a nekoliko dana kasnije i mlađeg Saška, sa 13 muških članova porodice Kostić. Odvedeni su u jedan od logora i nikada ih više niko nije video žive.

Dragi je ostao živ, jer je tog dana iz sela otišao u Orahovac po pomoć. O sinovima nikad ništa nije saznao, ali se nada da su još živi. Kidnaperi su poznati, ali pravde nema. Od tada se sa nadom budi i uspavljuje, čekajući Jugoslava i Saška da dođu na prag sestrine kuće u Velikoj Hoči.

- Ja sam izgubio sve moje što sam imao i to ne može nikakav novac da nadoknadi, ali hvala ljudima koji su se setili da mi pomognu - poručio je deda Dragi nepoznatim dobrotvorima iz Norveške.

Supruga je preminula pre pet godina. Zlata se nije udala, već život provodi brinući o ocu. 

- Svih ovih godina tražim pomoć od države Srbije, da moja Zlata dobije minimalna primanja ili bar socijalnu pomoć, da dobijemo neki dinar svakog meseca. Međutim, na razumevanje nisam naišao. Dok sam živ imamo moju penziju, ali već sam star, i brine me od čega će ona posle da živi? Na moju penziju nema pravo.

Stara, koščata ruka ovog namučenog čoveka stisla je ruku prijatelja koji mu je pružio novac. Na uglu očiju, zaiskrila je suza. I jednom i drugom.

- Ne znam ni sam kako sam još živ... - šaptao je prislanjajući razvaljena vrata od dasaka na ivici dvorišta.

I opet se vratio u svoju bol. Ona je za trenutak proveden sa Dragomirom postala manja. Ne zbog novca, već zbog saznanja da još neko razume i oseća težinu njegovog čemera i želi da pomogne, da ublaži makar ono spoljašnje. Dugo je još stajao na stepeništu gledajući za nesvakidašnjim gostima. Ruke su mu bile sklopljene oko lista papira, na kojem mu, po želji, ispisah imena ljudi koji su mu pomogli. Reče mi na rastanku: "Napiši mi dete, da znam ko mi je poslao novac, hoću da zapamtim imena tih dobrih ljudi". Možda su mu ti nenadani dobrotovori dali još malo nade.