Na Zapadu ništa novo
Na samitu EU, na kome se odlučivalo o Kameronovoj šarenoj laži - "redefinisanju" odnosa sa Briselom, Britanija se, lagodnije nego što su neupućeni u igru pretpostavljali, prošetala po briselskoj pozornici uz svoju muziku, svojim strojevim korakom i još jednom pokazala da je više jednaka od ostalih članica Zajednice. Ne zato što je moćnija od svih ostalih zajedno, nego što u rukama drži ucenjivački adut od koga se ostatak briselske meritokratije plaši kao vrag od glogovog koca.
I u prošlosti je Britanija znala da koristi isti džoker u ruci. Uspevala je - pretnjom da će otići iz Unije - da se otarasi dela kontribucije u EU budžetu; da izdejstvuje celu seriju izuzeća iz obavezujućeg zakonodavstva Evropske unije.
Po završetku ovog samita u cik zore (u subotu) Kameron je pobednički uzviknuo: "Ne volim Brisel, volim Britaniju"; dok su ostali Kafkijanci iz briselskog zamka isto to prećutali: "Ne volimo ni mi Brisel, nego naše interese", nacionalne i lične.
I Kafkijanci su se dogovorili. Dva imperijalna instinkta lako su se našli - britanski, ugrađen u imperijalno biće gordog Albiona i neoimperijalni instinkt u genu Evropske unije.
Ishod se unapred znao - vrana vrani oči ne vadi - pala je pogodba i pre nego što je počela velika šarada. Članice iz centralne i istočne Evrope - u strahu od raspada EU - legle su na Kameronovu rudu: Britanija će - suprotno duhu i zakonima Unije - vraćati sve došljake iz zemalja Zajednice ukoliko za šest meseci po dolasku ne pronađu posao na Ostrvu; dok će migranti iz drugih zemalja morati da čekaju četiri godine pre nego što opterete budžet Velike Britanije i kvalifikuju se za socijalnu pomoć.
I Francuska je praktično bez "ispaljenog metka" kapitulirala i pristala da se londonski Siti izuzme iz zakonodavstva evro-zone (Britanija je u njenoj funti).
Istina, u trange-frange namirivanju uzajamnih odnosa ni Kameron nije dobio - niti istinski istinski mislio da će da dobije - te "fundamentalne promene" u briselskoj građevini, sa kojima je mahao evroskeptičnoj većini, pa sada treba videti da li će ta većina, na referendumu (23. juna) progutati udicu i overiti tako nedopečenu, "rekonstruisanu" Uniju.
Interesantno, pre početka samita litvanskom predstavniku omaklo se da kaže: "Svi mi imamo (kao i Britanija) našu nacionalnu dramu, ali ćemo se na kraju dogovoriti."
I tako je bilo. U strahu od raspada EU, rukovodioci Saveta Evrope i Evropske komisije spasli su duše i džepove; mogu da se spokojno vrate u svoje zamkove; da grickaju sinekure i žive bez griže savesti u senci ucene gordog Albiona koji je još jednom znao kako se barata adutom ucene i kako da potegne glogov kolac pred briselskim Mefistom.