Svetica u muškom odelu

 

Kapela blažene Ksenije je preplavljena belim papirićima na kojima ljudi ostavljaju svoje molitvene zapise kako bi ih svetiteljka čula. I mnogi tvrde da su im molitve uslišene, te je Ksenija Peterbuška, uz Matronu Moskovsku, jedan od najpoštovanijih svetitelja u Rusiji, a o njenim čudesima i isceljenjima ispredaju se brojne priče.

- Početkom 1997. godine pronašli su mi tumor. Bolest je napredovala i predstojala je operacija. U junu 1997. otputovala sam u Sankt Peterburg i poklonila se svetoj Ksenjoški. Zakazala sam molitvu, uzela zemlju i ulje sa groba i vratila se kući. Kada sam na jesen otišla kod lekara na kontrolu, tumora više nije bilo - priča Ruskinja Tatjana T. iz Upeča.

Carsko ime

Klanjaju joj se pripadnici svih religija I za života, blaženoj Kseniji svojim molitvama obraćali su se svi: ne samo sirotinja i običan svet, nego i plemići, a bila je čak omiljena i u carskoj porodici. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj ćerki dao ime Ksenija. Postoje brojne knjige koje svedoče o čudima koja su se desila zahvaljujući molitvama blažene Ksenije.

Predskazala smrt carice Blažena Ksenija je najavila i iznenadnu smrt carice Jelisavete Petrovne (sestre Petra Velikog). Na Badnje veče, 1761. godine trčala je zavejanim ulicama Petrograda vičući: "Pecite palačinke! Pecite palačinke! Uskoro će cela Rusije peći palačinke!". Iako su svi znali za drevni običaj pravoslavnih Rusa da se za pokoj duše peku palačinke, niko nije mogao da odgonetne na koga se odnose njene reči. Tek kada je na sam Božić Petrogradom i celom Rusijom prostrujala vest o smrti carice Jelisavete, narod je shvatio predskazanje Blažene Ksenije. Skromni grob Svete Ksenije Petrogradske je odmah posle njene smrti postao stecište vernika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je i ploča, koja je doživela istu sudbinu, pa je 1902. godine na njenom grobu postavljena kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: "Ko je mene znao, da pomene moju dušu, radi spasenja duše svoje. Amin".

Predanja kažu da je sreća pratila svakog kome bi dala blagoslov ili u čiju bi kuću ušla. Ako bi bolesno dete pomilovala ili poljubila,odmah bi ozdravilo. Priča se i da su se trgovci utrkivali u čiju će radnju ući. Svi su je pozivali, ali koga bi odbila taj je odmah mogao da stavi katanac na bravu.

O poreklu Ksenije Grigorjovne malo se zna. Rođena je u prvoj polovini 18. veka, negde između 1719. i 1730. godine, u Petrogradu - tadašnjoj ruskoj prestonici, u aristokratskoj porodici. Bila je lepa i obrazovana žena. Udala se u 22. godini za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog dvorskog pojca u dvoru imperatorke Jelisavete Petrovne. Imali su skladan brak, ispunjen ljubavlju i slogom. Voleli su da čitaju duhovne knjige, pomažu sirotinju i čine milosrdna dela prema bližnjima. Svog potomstva nisu imali.
 

Samo tri i po godine posle njihovog venčanja, Petrogradom su počele da haraju epidemije zaraznih bolesti... Andrej je dobio vrućicu, sav je goreo. Sat pred smrt vratila mu se svest, pozvao je sveštenika kako bi se ispovedio i pričestio, a onda se oprostio i od supruge rečima: "Služi Gospodu Bogu našem...".

Sklopio je oči, a slomljena i uplakana Ksenija se priljubila uz njegovo ukočeno telo i tako provela noć. Sledećeg dana Kseniju Grigorjevnu je bilo teško prepoznati: za noć je ostarila i osedela. Istog jutra obukla je muževljev prsluk, pantalone i kaput i tako je u muškom odelu provela narednih nekoliko godina.
 

Na sahrani je Ksenija Grigorjevna bila potpuno skrhana od bola i ponavljala je: "Andrej Fjordovič nije umro... Umrla je Ksenija Grigorjevna, a Andrej Fjordovič je ovde pred vama, on je živ i živeće još dugo, živeće večno"...
 

Kuću u kojoj je živela poklonila je Praskoviji Ivanovoj Antonovoj, upravnici domaćinstva, i zavetovala je da tu prima beskućnike, pokućstvo je razdelila siromasima, a novac dala crkvi. Otad, više nije imala ništa. "Sahranila sam svoju Ksenjušku, a Andreju Fjordoviču više ništa nije potrebno...", govorila je.

Molitva u polju

Niko nije čuo za nju osam godina, a onda se ponovo pojavila u starom kraju. Mnogi su verovali da je izgubila razum, bila je izložena podsmehu i ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. A ona je u stvari samo svoju mudrost sakrila pod masku ludosti i odala se jednom od najtežih podviga - jurodivstvu. Gde je spavala, gde je živela, šta je jela to niko nije znao.

Međutim, 1757. godine donet je ukaz kojim je bilo zabranjeno da siromašni i invalidi šetaju ulicama Petrograda, pa je i policija počela da je prati i proganja. Tako su je zaticali kako se noću moli u polju...
 

Vremenom su sugrađani uvideli da "bezumna Ksenija" nije obična prosjakinja. Velikim smirenjem, duhovnom snagom, molitvom i ljubavlju prema bližnjima, stekla je blagodatni dar prozorljivosti. Širile su se priče o tome kako pomaže i isceljuje uboge, sirote, bolesne...

Svako je želeo da dobije blagoslov Blažene i da joj nešto daruje... Milostinju je primala samo od dobrih i čestitih ljudi, i to samo po jednu kopejku, koju je odmah davala siromasima... Svi su se divili njenoj prozorljivosti. Jednom prilikom je Praskoviji Antonovnoj rekla: "Eto, ti tu sediš i štopaš čarape, a ne znaš da ti je Bog sina poslao! Idi što pre na Smolensko groblje!".
 

Praskovija je i potrčala ka groblju. Tamo je zatekla gomilu sveta. Kočija je naletela na trudnu ženu, koja se na licu mesta porodila i odmah potom izdahnula. Uzela je bebu i pored svih napora i pokušaja policije da pronađu porodicu deteta to im nije pošlo za rukom. Kasnije je taj mladić postao ugledan činovnik, koji je brinuo o svojoj pomajci.

Kapela kao magacin Za vreme komunizma narod je noću krišom dolazi na grob, molio se i ostavljao svoje molitvene zapise. Jedno vreme kapelica je služila kao magacin za kutije, a kasnije je pretvorena u atelje. Predanje kaže da su svi vajarski radovi iz čista mira pucali, pa je atelje izmešten.

Blažena Ksenija je čitav svoj život provela u molitvama i šetajući ulicama Peterburga... Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela je da se oblači u bedne rite, lanenu suknju i bluzu, a na bosim nogama je nosila istrošene cipele.

Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Upokojila se 1800. i sahranjena je na Smolenskom groblju u blizini crkve koju je i sama gradila. Ruska zagranična crkva ju je kanonizovala 1978, a Ruska pravoslavna crkva je isto učinila 10 godina kasnije.