Ne predajemo se
- Hvala našem dragom dobrotvoru, našem spasiocu, koji nam godinama pomaže. Svaku sreću i zdravlje neka mu podari Bog koji jedini sve vidi i sve zna. Nama je novac preko potreban za lekove, za nastavak terapije i lečenje mojih nogu koje je ispod kolena zahvatila infekcija. Ne mogu da se krećem sam, čak i po sobi, moram lagano, uz pomoć majke. Kad idemo na redovnu mesečnu kontrolu u vranjsku bolnicu, moramo da pozovemo taksi jer je naše naselje Čerenac na samom obodu grada. Nikako da mi zaraste rana. Tome doprinosi i šećerna bolest, zbog koje moram tri puta dnevno da ubrizgavam sebi insulin. Uprkos svemu, optimista sam, ne predajem se... - priča Dejan, hrabri ratnik mučenik.
Uz Miloševiće punu deceniju
- Pošto je moj Dejan hronični šećeraš, dodatno vodim računa o njegovoj ishrani. Snalazimo se, ali specijalnu hranu za dijabetičare ne kupujemo jer za to zaista nemamo novca. Molimo se Bogu, svecima i nadamo da će biti bolje. Bar malo da ublaži naše muke - otvoreno priča Vesna Milošević o čijoj porodici čitaoci "Vesti" se brinu već desetak godina.
Njegova majka Vesna je bila u poseti najboljoj prijateljici u vranjskoj bolnici kada su naši reporteri došli kako bi mu uručili prilog dobročinitelja iz Nemačke. Ostavila je Dejana nakratko. Zatekli smo ga kako sluša muziku s tranzistora i održava vatru u šporetu. Struje nema u stanu, a nema ni vode. T
u su kanistri i baloni sa vodom, voštanice zalepljene za limene piksle dogorele do pola. Vesna je od novembra zvanično u penziji, ali još se nije obradovala nijednom čeku za zasluženu penziju i dugogodišnji rad u vranjskom Jumku. Nedugo po poseti Dejanu, pozvala je reportera "Vesti" telefonom da se zahvali i u svoje ime zahvali njihovom anđelu čuvaru, ali i požali na firmu, državu...
- Kad sam dobila rešenje za penziju na od oko 100 evra mesečno, imala sam šta da vidim. Za šest godina odrađenih u Jumku nisu mi plaćeni doprinosi. Žalila sam se, pa je rešenje stopirano. Otišla sam u firmu, molila da uplate, obećali su, pa opet čekam. Neće mi se mnogo povećati penzija, ali zašto da mi ne računaju šest godina mukotrpnog smenskog rada u njihovoj kuhinji - kaže Vesna.
U nastavku razgovora ispričala nam je i o drugim Dejanovim jadima jer taman kad su pomislili da je bolest na njegovoj desnoj nozi konačno zaustavljena i da će mu malo laknuti, pojavila se nova rana i na levoj nozi u predelu stopala.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
- Odlazimo redovno kod ortopeda u bolnicu. Očiste mu ranu, brinu se o njemu, ali prođe neko vreme i opet se pojavi neka sluz koja curi iz kostiju. Borimo se da moj sin ne ostane bez noge. Daće Bog - navela je požrtvovana majka Vesna.
Dejan koristi više vrsta antibiotika, masti za vene, vitamine... Sve to košta. Donacije dobrotvora iz Nemačke i drugih dobrih ljudi, koji povremeno pošalju pomoć, idu isključivo na lekove, a ono što ostane je za hranu. Vesna kao vrsna kuvarica izmišlja razna jela kako im ishrana ne bi bila jednolična.
Gologota od mladosti
Dejan je svoju ratnu golgotu prošao kao 19-godišnji dobrovoljac iz Srbije u jedinicama Vojske Republike Srpske. Od januara 1994. do februara 1996. branio je srpsku nejač od mudžahedina na prostoru od Višegrada do Sarajeva. Po povratku u Vranje njegovo ratovanje nisu priznale ni Republika Srpska, ni Srbija. Svoja boračka prava nije ostvario ni u jednoj od nadležnih institucija i zato sada muke muči. Obespravljen je i napušten od svih.