Namesti cigle, pozovi ortake i daj loptu da se igramo
Ipak, najlepša slika koju smo tokom spektakla u Beogradu mogli da gledamo dve nedelje, bila je slika pune Arene - ogroman broj dece koji je sedeo u publici i aplaudirao majstorima malog fudbala. Ista ona deca na koju smo nekako zaboravili u ovom sveopštem društvenom i moralnom posrnuću. Opterećeni besparicom, jeftinom politikom, zarobljeni u rijalitiju svakodnevnog života u Srbiji, zaboravili smo na najmlađe koje sve češće srećemo u novinskim hronikama, slušamo ih u raspravama o najnovijim mobilnim telefonima i markama preskupih patika.
Nekad fuca, danas komp... ili mob
Igrališta na kojima smo se sa drugom decom svađali oko toga ko prvi šutira penal, ko će na gol, a ko u napad i čija lopta manje boli kad nekoga napucaš, danas uglavnom zvrje prazna.
- Ajde do mene da "pičimo" ka'nter.
- Jesi vid'o Mareta što ima najnoviji samsung, ne baguje mu ni malo kad igra "Nid for spid"?.
- Kako sam se otkinuo sinoć kod male Maje na žurci za dvanaesti rođos...
I tako u nedogled. Igrice, telefoni, pijani osnovci. Krive kičme. Ravni tabani. Deca zarobljena u digitalnoj eri, zaboravljena od "nesnađenih" roditelja lutaju kroz život, tragajući uglavnom za udobnošću i uživanjem kakvo vide na raznim ružičastim ekranima. Ne pamtim kada sam poslednji put čuo klinca da priča drugu kako je danas na fudbalu proturio loptu kroz noge, predriblao sve protivnike i dao golmanu "gol kroz uši"...
Poziv na buđenje?
Zato raduje izjava selektora futsal reprezentacije Srbije, Ace Kovačevića na kraju prvenstva, u kojoj ističe značaj prisustva dece na tribinama.
- Napunili smo Arenu pet puta, mnogo dece je na tribinama, to je ogromna stvar koja je učinjena za ovaj sport - rekao je selektor posle istorijskog četvrtog mesta našeg tima.
Prizvuk nade i poziv na buđenje.