Ovako bi izgledao srpski da ima samo dve reči: Jeb*te i super!

Naime, Bećković je u svom tekstu predlažio da se ceo jezik sažme u dve reči. "On je već i sažet, i vi već pogađate da su to reči: jebote i super! Ne znam treba li da svoj predlog obrazlažem. To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano".
 

Bećković tvrdi da su ove reči "nabijene smislom koji se ne može potrošiti - one su se već pokazale kao uspešna zamena za sve. Prosto je neshvatljivo da se niko ranije nije setio ova dva pojma, koja su nam bila na vrhu jezika, niti zapazio kakva se moć krije u ovih deset slova! Bili su potrebni čitavi tomovi da se izrazi ono što se može daleko uspešnije reći sa jebote i super. Kad bi neko bio dokon, pa da razmotava i razlaže ove dve reči, videlo bi se da je u njima zbijeno sve ono što je ispisano na bilionima stranica. "

Takođe predlaže: "ako ne verujete da se samo s dve reči mogu zameniti sve ostale pokušajte, za početak, da sa super i jebote garnirate sve što govorite. Te dve reči same rade, pa ćete vremenom shvatiti da sve ono drugo i nije bilo potrebno. Niko vam neće reći da brbljate, trtljate, balegarite, lupate, ako budete upotrebljavali samo "super" ili "jebote".

Uzmimo, recimo, pesmu Branka Radičevića "Devojka na studencu". Pročitajte je sa ovim refrenom, i bez njega, pa odlučite koja je bolja.

Kad sam sinoć ovde bila
Jebote!
I vodice zaitila,
Super!
Dođe momče crna oka,
Jebote!
Na konjiću laka skoka,
Super!
Pozdravi me, zborit ode:
Jebote!
"Daj mi, sele, malo vode!"
Super jebote!

Pisac zaključuje ovim rečima: "moj predlog će, s vremenom, usvojiti čitav svet. Ja ne razumem kako bi se, na nekom drugom jeziku, to isto moglo drukčije reći. Ko ne razume čoveka koji kaže super ijebote! Dolazi dan kad će čitavi svet ukloniti jezičke barijere i sporazumevati se samo sa super i jebote. To će biti, jebote, super!"