Priča o dečaku koji je napušten 13 meseci: Dokle ste mislili da ćutite?
Kao majci, najteže mi pada objašnjenje dečakove majke da nije imala novaca da ga posećuje, ako je stvarno samo to razlog. Izvinite, a koliko ima od Kanjiže do Novog Sada? Ja bih peške dolazila svaki dan do bolnice da vidim svoje dete. Puzala bih samo da ga uzmem u zagrljaj.
Naježim se i od tuge i od besa pri pomisli da dečak leži sam u bolničkom krevetu, a razvedeni roditelji i ne pomišljaju da ga posete, bolnica ćuti, a Centar za socijalni rad "neće da daje izjave".
Razmišljam o toj majci zahvaljujući kojoj je cela priča dospela u javnost, što je htela da usvoji napuštenog dečaka jer je svojim očima videla kako pati... Koliko je njeno srce? I kako joj je bilo kada joj iz bolnice kažu da ne može da posećuje dečaka jer mu nije niko i ništa.
Bolnička sramota!
A gde su mu, gospodo, oni koji su mu rod najrođeniji? Zašto ste čekali da ova priča izađe na videlo da biste nešto preduzeli? Ustvari, ispravka: “bolnica je tu samo da leči dečaka”, a Centar za socijalni rad da mu pomogne, Pa ako je tako, gospodo doktori, zar niste mogli ranije da kontaktirate Centar jer je očigledno da je dečak bio zanemaren 13 meseci? To što ga vi lečite od bolesti, ne znači da treba da zanemarite njegovo psihičko stane.
A kakvo je njegovo psihičko stanje kad svaki dan gleda kako drugoj deci dolaze u posetu mame i tate, kako ih mame grle i teše, kako se igraju? On sa 4 godine, bez obzira koliko je bolestan, zna šta se dešava. I pati...
I tako iz meseca u mesec. A niko ništa ne preduzima. I znate li šta je najgore? Što direktor Dečje bolnice kaže da takve dece ima još... i da je to, maltene, redovna pojava...
"Nenadležni" Centar za socijalni rad!?
I sad kad je cela priča isplivala - Centar za socijalni rad nam kaže da "nije nadležan" jer se roditelji nisu odrekli dečaka, niti im je oduzet. I šta ćemo sad? A to što su ga očigledno zanemarili, zbog čega mogu da odmah sad idu u zatvor, jer je to krivično delo - šta ćemo sa tim? Čija je to nadležnost? I šta treba da se desi da se tom dečaku pomogne?
Jeste li svesni da će dečaku ostati trajne psihičke posledice zbog toga što 13 meseci nije bio ničiji. Zbog toga što su ga zbog bolesti ostavili i otac i majka. Zbog toga što se svaki dan budio i pitao da li će mu konačno neko doći u posetu? Zbog toga što su tuđe majke htele da ga usvoje, a nisu mogle? Zbog toga što su neki humani ljudi hteli da ga posećuju, a nisu mogli da prođu obezbeđenje bolnice?
Dokle ćemo više da se igramo sa nečijom sudbinom? Ustvari, dokle ćemo da okrećemo glavu od nečijeg problema i koji nam je to prag ispod koga nećemo da idemo kada godinu dana niko od nas nije pomogao 4-godišnjem dečaku?
I šta da sutra dečak može da izađe iz bolnice? Je l' biste tada, gospodo iz bolnice I Centra, zvali roditelje? Da ga predate u njihovu nadležnost? A da onda sutra lečite i brinete se za neku drugu decu?
Valjda je dosta opraštanja, dosta je gledanja kroz prste, jer deca koju vi lečite i o kojoj vi brinete sutra će biti odrasli ljudi. U šta ih, bre, pretvarate i kako vas nije sramota?