Dočekasmo i to: Komedija o džihadu!
Bilo je planirano pet izvođenja predstave u decembru 2014. godine - samo nekoliko dana uoči napada na satirični magazin "Šarli ebdo" u Parizu i otkrivanja terorističke ćelije u Vervjeu u Belgiji. Tada se otvoreno i žestoko diskutovalo o belgijskog omladini koja tajno odlazi u Siriju kako bi se tamo borila na strani Islamske države. Predstava "Džihad" bila je puna sumornih, pretećih asocijacija.
Saidi je odlučio da mora da pokaže i smešnu stranu tog fenomena. Zato je kreirao tri nesrećna lika koji su bili uvučeni u scenu onih koji podržavaju islamiste i suočio ih sa onim što on smatra stereotipima i greškama u muslimanskom društvu.
Sve je bilo bazirano na njegovom sopstvenom, i životu njegovih prijatelja. Ali, naslov komada je iritirao mnoge.
- Ljudi su bili uplašeni jer nisu znali šta znači džihad - priseća se Saidi sa osmehom.
- A kada sam novinarima rekao da je to komedija, postalo je još gore. Njihova reakcija je bila: "Komedija? Jesi li ti lud?“ - kaže ovaj reditelj.
Muslimani ismevaju muslimane
Saidi je napravio priču na osnovu sopstvenih iskustava koje su svi imali na ulicama Brisela. Trebalo je da sa 14 godina ode u rat u Avganistanu - to je naišlo na veliko odobravanje u njegovom kraju. Uspeo je da se odupre pritisku, ali ni dan-danas ne zna šta se dogodilo sa onim ljudima koji to nisu bili u stanju.
- Najgore je to što su i javnost i vlasti tada o tome znale sve, ali su dozvolile ljudima da odu jer su to doživljavali kao borbu protiv Rusa u tadašnjem Hladnom ratu - kaže Saidi.
Iako Saidi koristi žargon i pravi viceve u predstavi, njegova poruka je smrtno ozbiljna: muslimani i ostale zajednice moraju međusobno jedni drugima da pomognu kako bi zaštitili svoju decu i same sebe od terorističkih pretnji. To je razlog zašto autor pokušava da "džihadistima" da ljudsko lice - da bi pokazao kako tri normalne mlade osobe mogu da krenu stranputicom jer ne vide perspektivu.
Prezir koji Marin Le Pen gaji prema radikalizovanoj omladini, bio je motiv za Saida da napiše "Džihad". Želeo je da nezadovoljni mladi Belgijanci uvide da nisu sami i da ostali Belgijanci pokušavaju da bolje shvate njihovu situaciju.