Dve decenije oka nije sklopio

Potres tla jačine 6,9 stepeni po Rihterovoj skali toliko jako se urezao u pamćenje tadašnjeg 13-godišnjeg dečaka da ravno 20 godina nije mogao oka sklopiti.

-Tada smo živeli u skopskom naselju Birarija. Roditelji su se spremili za posao i taman kada su hteli da krenu, počelo je da trese. Viknuli su nam: "Deco, ustajte zemljotres!".

Iako smo osetili da nam se kreveti pomeraju po celoj sobi, mi tada nismo znali šta je to zemljotres, ali smo po uspaničenim glasovima roditelja shvatili da se nešto strašno dešava.

Sa četvrtog sprata smo se sjurili dole ispred zgrade. Ne znam kako se u toj trci po stepenicama nismo polomili. Nakon prvog, bilo je još nekoliko zemljotresa manjeg intenziteta koji su dokusurili već načete zgrade.

Mesec dana smo bili napolju pod šatorima. Naša zgrada nije bila teže oštećena, pa smo se početkom zime vratili nazad u stan. Tada sam imao 13 godina i od tada, od 1963. do 1983. godine, punih 20 godina, ja nisam mogao zaspati - priča Dimitrovski.

U početku mu je to smetalo, ali se kasnije navikao, pogotovo kada je shvatio da je i bez sna ujutro bio svež i odmoran kao da je celu noć spavao.

- Kada bih legao, stalno sam gledao u plafon očekujući da će se zatresti, a kada bih zažmurio pred oči mi je izlazila slika zemljotresa. Sve sam mislio da će se ponovo zaljuljati. San me nikako nije hvatao. Iako cele noći oka nisam mogao sklopiti, ujutro bi bio svež i odmoran kao da sam čvrsto spavao. Bio sam i kod raznih lekara, specijalista, ali mi ni oni nisu mogli pomoći. Govorili su mi da mi je to od stresa, davali mi neke lekove za smirenje, tablete za spavanje, ali bez rezultata. San me nikako nije hvatao jer sam stalno mislio samo na zemljotres - priseća se Dimitrovski.

Iz tog vremena bilo je puno interesantnih događaja, anegdota i zafrkancija. Njegovi drugovi fudbaleri iz kluba Vardar, sa kojima je išao na pripreme, znali bi ga tokom noći proveravati da li spava, a kada bi shvatili da je stvarno budan u bilo koje doba noći, nije im bilo jasno kako je sutradan bio svež i odmoran i kako je mogao da trenira ili odigra celu utakmicu bez problema.

- Oženio sam se mlad, sa 22 godine. Ni u braku dugo godina nisam mogao da spavam, a to nikako nije bilo jasno mojoj suprugi Neški, a kasnije ni ćerkama Magdaleni i Saški. Kasnije, one su se poput mojih kolega fudbalera, često znale da našale sa mnom. Znale su da mi se prišunjaju iza leđa i zatresu stolicu na kojoj sam sedeo. Ja bi skočio ko oparen vičući "zemljotres", a one bi se slatko smejale. Te anegdote sada prepričavaju svojoj deci, mojim unucima - kaže Kočo.

Dve decenije ova fudbalska legenda nije mogao da zaspi. Danas spava ko malo dete. Ni sam nije bio svestan kako je prvi put zaspao, ali se dobro seća da je to bilo 1983. godine. Od tada do danas Skoplje je treslo puno zemljotresa različite jačine, ali to ni malo nije uticalo na san Dimitrovskog. Strah je prevazišao i više ništa ne može da ga uplaši.

- Tog straha odavno više nema. Eto, pre nekoliko godina bio sam u liftu kada je zgrada počela da se trese zbog zemljotresa. Osetio sam kako se ljulja, čuo kako krcka cela zgrada i čuo viku stanara, ali se uopšte nisam uplašio - kaže Dimitrovski.